Ćirin marš na Drinu

Mašinovođa se popeo na sitnu dizelku i glanca njen žuti znak. Sunce odbleskuje na limu lokomotivice i po tom sjaju niko ne bi rekao da se na put sprema muzejski primerak. Otpravnici i kondukteri u novim uniformama, na ramenima epolete sa činovima. Paradiraju po peronu puni sebe. Odela su graorasta, od lana. Izgledaju kao glumci u Diznilendu srpskih železnica. Na prvom koloseku se formira kompozicija od vagona sa drvenim sedištima. U vagon-bife čuveni mokrogorski konobar Dragiša Mitrović Brzi utovaruje pakete kisele vode i sokova. Radi to, naravno, brzo. Sve je čisto i spremno za predstavu. Tu je i trubački orkestar, poređan u špalir. Čekaju važne goste iz vrha železnice – pa da počnu.

Danas je veliki dan za Mokru Goru. Posle finansijskog uspeha Šarganske osmice, otvara se nova pruga. Ćira kreće na svoj marš prema Drini.

Šef Medija centra železnice Mile Lokas, bivši tanjugovac pa zna šta sedmoj sili treba, deli novinarima papir sa korisnim informacijama. Iz Miletovog papira saznajemo da je „muzejsko-turistička pruga uskog koloseka (760 milimetara) od Mokre Gore do Dobruna duga 15 kilometara i 250 metara, od čega je na teritoriji Železnica Srbije šest kilometara i 850 metara. Pored šina i pragova, na ovoj relaciji bilo je neophodno izgraditi i prateću železničku infrastrukturu, uključujući i dva nova tunela. Muzejski voz ’Nostalgija” ovom prugom moći će da se kreće brzinom i do 30 kilometara na sat”.

E, pa ta brzina već obećava. Ta brzina uopšte nije muzejska – već realna. Tom brzinom jure domaći vozovi. U proseku. Pa onda, i ta „Nostalgija” mogla bi da se komotno zove i „Realgija”.

„Nostalgija” kreće uz trubače

Stiže i generalni direktor železnice mr Milanko Šarančić, u teget je odelu na bele pruge, „čikago” stil. Trubači ga dočekuju gromoglasno. Sa njim je i generalni Željeznica Republike Srpske Petko Stanojević. U konferencijskoj sali u staničnom hotelu, potpisuju Privremeni sporazum o regulisanju međusobnih odnosa u odvijanju železničkog saobraćaja od Mokre Gore do Dobruna i Sporazum o ustupanju na korišćenje i održavanje dela pruge Željeznica Republike Srpske, čime se stiču uslovi da muzejski voz srpskih železnica „Nostalgija” novoizgrađenom prugom uskog koloseka krene do Dobruna.

Baš lepo, značajan datum, čudi samo što nema nikog od političara iz vrha da skupu „da težinu”, da ne kažemo širinu jer je pruga uskog koloseka. Ali, zna se u ovoj zemlji, pruga je suštinski osveštana tek kad se njome provoza ministar. Bez nekog ministra, ovakva svečanost je kao svadba bez kuma; navika je druga priroda.

Tarabići videli gvozdeni put

Ali, generalni Šarančić se dobro drži; pozdravlja sporazum ističući da je on zapravo u stvarnost pretočio proročanstvo srpskog proroka Mitra Tarabića, koji je rekao: „... Proći će podosta godina pa će se ljudi opet setiti gvozdenog puta, te će ispotekare obnoviti ovaj put. Samo, njim do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave, odmorišta i uživancije...”

Šta je kod Tarabića istina, a šta je po potrebi dodavano, uopšte ne može da se ustanovi jer originalnih spisa nema, ali svejedno, lepo zvuči da su čobani iz obližnjih Kremana videli budućnost. (Tako je i Dušan Kovačević stavljao u Kremansko proročanstvo rečenice po potrebi, u vezi sa nazivom jednog drugog sela...)

Ćira ustao iz muzeja

Kako bilo, ali činjenica je da je prugom uzanog koloseka između Užica i Višegrada parna lokomotiva počela saobraćaj 15. januara 1925. godine a ukinuta je 28. februara 1974. jer su stručnjaci procenili da je neisplativa. Voz je prugom saobraćao tačno 49 godina i 25 dana, od Užica, preko šarganskog prevoja prema Višegradu i dalje prema moru, do Dubrovnika. Tada se od Beograda do mora, u drvenim vagonima, putovalo dva dana i dve noći. Bila je to domaća varijanta Transsibirske železnice.

Ćira je ustao iz železničarskog muzeja, kao da mu u ličnoj karti piše Sava Savanović, tačno 30. avgusta 2003. godine kada su Železnice Srbije obnovile Šargansku osmicu, kao muzejsko-turističku prugu od Mokre Gore do Šargana. U tih 15 i po kilometara, kompozicija skoro uvek puna putnika prolazi kroz 20 tunela dugih pet i po kilometara i pet mostova, uz uspon od 18 promila, a visinska razlika od 300 metara na udaljenosti od tri i po kilometra savladana je usponom preko brda praveći figuru broja osam. Po tome je Šarganska osmica jedinstvena u Evropi i jedna je od najvećih železničko-turističkih atrakcija na kontinentu.

Šta znače tri osmice

Produžetak Šarganske osmice prema Višegradu, u prvoj fazi do manastira Dobrun, upriličen je na Veliku Gospojinu, da se zapiše, 28. 8. 2008. Ako tri devetke u datumu znače nešto loše, onda bi tri osmice mogle da budu dobar znak. Neki numerolozi bi pomislili da nije bez dubljeg razloga da se Šarganska osmica produžava baš na ovaj datum!?

Pomenimo još da je prvi čovek srpskih železnica istakao inženjera Radovana Glibetića kao najzaslužnijeg za obnavljanje ćirinog puta preko Šargana i ka Drini. Glibetića nalazimo na stanici Mokra Gora. To je neobičan čovek, izgledom se odvaja od ostalih direktora u vrhu srpske Železnice. U direktorskom ikonostasu, koji se sve u odelima saborno okupio pored ćirine kompozicije, Glibetić liči na Elvisa Prislija: kosa u ćubi češljana unazad, bela rokenrol košulja, kožna jakna, farmerke i kaubojske čizme.

Glibetić je rođen ovde, u Mokroj Gori, i on je zamislio i „gurao” da se ostvari proročanstvo seljaka iz Kremana o gvozdenom konju.

Zeleni most na Belom Rzavu

Voz kreće. Brzo izlazi iz sela i prelazi reku Beli Rzav s kojom će se preticati sve do granice s Republikom Srpskom, do Vardišta. Glibetić nam objašnjava da Beli Rzav silazi u Mokrogorsku kotlinu sa Tare, iz Zaovinskog jezera, a u Vardištu se spaja sa Crnim Rzavom koji se spušta sa Zlatibora. U tom viru gde se dve reke spajaju temperatura vode je različita. Crni Rzav je topla reka, temperatura mu dostiže i 25 stepeni, i u tom delu vira ljudi se kupaju, a u onom gde rezi Beli Rzav – hladi se pivo. Te dve planinske reke prave Veliki Rzav, koji ne treba mešati sa ariljskim Rzavom, i koji se posle desetak kilometara uliva u Drinu.

Prelazimo zeleni most na Belom Rzavu. Na mostu su zamenjeni samo hrastovi pragovi i sveže je ofarban, inače ga nije uhvatila nigde rđa, stoji ceo kakav je i bio od kada je napravljen početkom prošlog veka. Glibetić kaže da je most nitovan i da su u to vreme majstori koji su radili prugu bili toliko vešti da je ispod mosta ložena vatra na kojoj su se zagrevali zakivci, pa su tako vreli bacani gore na most gde su ih majstori kleštima hvatali u letu i odmah gurali u otvore za zakivanje. Skoro da nije bilo promašenog klina.

Voz se ne vere po brdima, kao na Šarganskoj osmici, ali je prolazak kroz kanjon dramatičan. Predeli su nenastanjeni, nad vozom se dižu i šire vrletne stene, koje su svetle, gole, po izbočinama stena hvata se korenje usamljenih borova. Tek na vrhu stena je kapa guste šume. Reka je sve vreme bistra i brza. Sunce joj obeležava tok na okruglim kamenovima preko kojih klizi kao horizontalni slap.

Kolo u manastiru

Granica je na izlazu iz tunela broj 53, koji čuva bela skulptura srpskog vojnika. Pregled ličnih karata se brzo završava. Sledeća stanica je uz same zidove manastira Dobrun. Voz dočekuje narodno veselje na čelu sa vladikom. Na licima ljudi radost što je voz iz Srbije ponovo došao u Dobrun, posle 34 godine. Tu je za sada kraj puta. Od Dobruna do Višegrada izgrađeno je već oko sedam kilometara pruge, preostao je još samo kilometar i po pa će onda i na Drini ćuprija i rodna kuća Ive Andrića i Višegradsko jezero biti deo uživanja ćirinih putnika.

U manastiru Dobrunu srećemo i kaluđera zanimljivog izgleda; jarko rumeno lice koje ističe dugačka seda kosa vezana u rep i ista takva brada. Upoznali smo ga obilazeći prethodnog dana obližnju oblast u narodu prozvanu Draževina. Oca Jovana smo snimili, tamo, kako igra fudbal sa polaznicima Međunarodne slikarske škole na livadi pored potoka u čijem se imenu čuje kako buči voda – Undrulja.

U manastirskom dvorištu postavljene su šatre za velikogospojinski vašar, trubači sviraju kolo i narod se hvata za ruke. Kolo se širi pored crkve koja je podignuta 1219. godine, a u njoj se nalaze freske cara Dušana, carice Jelene i naslednika Uroša. Freske su dobro očuvane. Oker na njihovim licima je još svež i diskretan. Živeće ovaj narod.