Почетак другог хладног рата

Кинески председник посетио је Москву у тренутку када је његов долазак био више него добродошла подршка све изолованијем домаћину суоченом са критикама агресије, исцрпљујућим ратом и позивом Међународног кривичног суда за његово хапшење.

Прворазредна симболика посете Си Ђинпинга је демонстрација моћи Кине да следи своје интересе не обазирући се шта ће тим поводом рећи Запад. Пекинг се позиционира на глобалној сцени и показује да је у сучељавању са Вашингтоном спреман да партнерство са Москвом искористи и по цену прећутног одобравања бруталне руске агресије.

Си је сусрет са Владимиром Путином искористио да упозори САД на потребу преговарања са Пекингом, а Европљане да је Кина велика глобална сила. Послата је и порука Централној Азији, Блиском истоку и Африци да је Кина поузданији ослонац него Америка.

Кина игнорише све пакете санкција Русији, као и налог за хапшење Путина које је издао суд у Хагу теретећи га за ратне злочине, међу којима је и незаконита депортација деце из Украјине у Русију, што Москва демантује.

Међусобни односи два евроазијска гиганта имали су тамне тренутке обележене потмулим неповерењем које се завршило тек крајем хладног рата. То што је сарадња сада у својој вероватно најбољој фази, директна је последица решености да се „раме уз раме” боре за мултиполарни светски поредак супротстављен доминацији Америке и „хегемонији долара”.

У Москви су Путин и Си потврдили да то постаје њихова глобална мисија. Анализирајући резултате билатералне сарадње са Русијом последње деценије, Си је на заједничкој конференцији за штампу закључио да су они од „виталног значаја за постојећи светски поредак и судбину човечанства”.

Такве амбиције су, уочи посете, лидери две земље потврдили у колумнама које је Путин објавио у кинеском листу „Женмин жибао” а Си у руској „Росијскаја газета”. Заједничка им је критика ароганције Запада.

Путин је директно напао САД: „Држећи се тврдоглавије него икада својих застарелих догми и нестајуће доминације, ’Колективни Запад’ се коцка са судбинама читавих држава и народа. Америчка политика систематског одвраћања од Русије и Кине, као и свих оних који се не покоравају америчком диктату, постаје све жешћа и агресивнија”. Лидер Кине, која се на Западу све чешће описује као „системски изазов” или „противник”, само је алудирао на Вашингтон: „Међународна заједница сасвим је свесна да ниједна земља на свету није супериорна у односу на све друге”. Стратешко партнерство потврђује да две земље немају намеру да се потчине изолацији у који их Запад гура. Путин је показао да има моћног савезника, а Си да има важног партнера у одбрани од различитих притисака којима је изложен откако је 2012. дошао на власт. Показује се да су САД најснажнија спона два режима и двојице председника који имају амбиције доживотног владања.

Две ауторитарне силе, једна у Европи друга у Азији, одлучне су да створе нови глобални поредак. У Европи, руска агресија на Украјину разоткрила је империјалне амбиције Москве према „новом иностранству” док Путин конфликт тумачи као борбу са Западом ради „опстанка” Русије. У Азији, Кина се не устручава од оштре реторике око Тајвана и Јужног кинеског мора и најављује велико повећање војног буџета.

Ни Москва ни Пекинг, упркос свему, не желе конфликт са Западом, али не беже од нове верзије хладног рата. Да ли је јачање „сарадње без граница” две земље и двојице „драгих пријатеља” који су у Москви размењивали комплименте завршна фаза престројавања света на два блока и формални почетак другог хладног рата?

У првом су протагонисти били само Сједињене Државе и Совјетски Савез, у овај нови укључена је Кина која показује амбиције да буде водећа сила у конфронтацији са Америком – што Русија невољно прихвата.

Док подржава Путина и ојачава његове позиције, Кина капиталише на економским невољама суседа али само до одређене мере. Пекинг по сваку цену жели да спречи колапс кремаљског режима који би био у америчком, а не у кинеском интересу.

Линије новог хладног фронта су успостављене. Кина, Русија и Иран на једној, САД, Британија и други савезници из НАТО-а на другој страни тек крећу у борбу за наклоност држава попут Индије, Јужне Африке или Саудијске Арабије.

Савезништво ауторитарних лидера и њихова отворена конфронтација са Западом могу да доведу до тога да свет деценијама буде подељен на супротстављене таборе, чиме би била отежана сарадња у вези са климатским променама и глобална акција против кршења људских права, уз парализу међународних институција и повећавање тензије у спорним регионима.

Време биполарног и једнополарног је прошло. Глобалне силе полако се, али болно, навикавају на мултиполарни свет. Оно што недостаје су мултиполарне институције и независни арбитри који би помогли да се минимализује ризик од нуклеарног рата. Но, мислим да је нуклеарно оружје одрадило своје. Тако ће бити и сада. Ништа од трећег светског рата, иако већ живимо у свету који је много другачији од оног који је постојао пре 24. фебруара 2022.

Пекинг је Сијево путовање на 40. сусрет са Путином описао као „посету за мир”, као понуду мировног плана за Украјину од 12 тачака. Рат је цементирао дубоке поделе света и несумњиво је био први на листи „најосетљивијих тема” које су Путин и Си имали на агенди.

Како план предвиђа укидање „унилатералних санкција” Русији, али не тражи повлачење руских трупа са окупираних делова украјинске територије, мировни пројекат могао би да буде прихватљив Путину који каже да је „отворен за преговарачки процес” – уколико Украјина прихвати „нове реалности”.

На Западу кажу да Кина није неутралан брокер и да би од Сијевог позива на примирје користи имала само Русија јер би консолидовала своја „освајања” и припремила се за нову офанзиву. Сада су у то још уверенији, иако треба сачекати да Си телефоном позове Володимира Зеленског по повратку из Москве.

Јасно је да Путин и Си имају много тога заједничког: сасвим специфично тумачење демократије и слободног тржишта, презир према људским правима, страх од „обојених револуција” које су унели у заједничко саопштење. Изнад свега жељу да окончају глобалну доминацију Америке и да међународне организације прилагоде интересима Русије и Кине. .