Метафизика доношења политичких одлука

Европа је горела 1941. године, а четворица људи у Србији били су на различитим позицијама. Двојица њих, кнез Павле и Дража Михаиловић, чак су рођени истога дана, исте године. Био је то 27. април 1893. када су угледали свет, што овој причи даје додатне елементе за развијање драмског заплета, из кога свакако треба искључити астрологе, јер би тада баналност искочила у први план. Јосип Броз Тито био је годину дана старији од Павла и Михаиловића, а Милан Недић био је 15 година старији од Тита и 16 од Павла и Драже.

Оно што их повезује јесте то да су веома брзо, готово у изнудици времена, морали да доносе судбоносне политичке одлуке, како за читаву земљу, тако и за себе.

Павле, Тито, Дража и Недић имали су различите политике, идеологије и искуство, различита детињства, младост и образовање, а свакако не треба искључити и породичне ситуације. Како је написао Толстој, људи могу преживети потресе, епидемије, стравичне болести и најразличитије врсте духовне патње, али најболнија трагедија увек је била, јесте и биће трагедија спаваће собе. О томе је вероватно размишљао Слободан Милошевић у хашкој ћелији.

Свака велика политичка одлука отуда спада у домен метафизике, иако би морала да буде дубоко прагматична и лишена било какве ирационалости, којој смо нарочито склони, нарочито када подигнемо главе и бљесне нам царство небеско. Не сведочи ли о томе март, уклети месец у Срба? Пошто смо на његовом заласку, вратимо се 82 године у прошлост, у 27. март. Да ли су сви наши мартови последица тога дана?

Још један мудрац попут Толстоја звао се Фридрих Ниче, писао је о штетности бављења историјом, јер нас прошлост условљава, прогања и уцењује, што такође треба узети у обзир као једну од варијабли која се склапа у коначни мозаик доношења политичке одлуке.

Тек наизглед, кнез Павле је био у најповољнијој позицији. Невољно потписавши Тројни пакт са Хитлером у Берлину два дана раније, 25. марта, старатељ Југославије помислио је да ће ипак спасити земљу од разарања и огромних људских жртава. Француска није постојала, мало енглеских трупа било је у Египту, Совјети су имали мировни уговор са Немачком и читав Вермахт је био слободан. Немачке трупе су се налазиле у Мађарској, Румунији и Бугарској, а Мусолинијева Италија била је на западним границама и у Албанији. Свега три месеца раније, интереси Југославије нису били супротстављени америчким, совјетским и британским интересима.

Али, предвече, 12. јануара 1941. године, амбасадор Велике Британије Роланд Кембел обавестио је Београд да је Винстон Черчил одлучио да неутралност више није довољна. Слична порука стигла је из неутралног Вашингтона и неутралне Москве. Швајцарисање Југославије више није толерисано.

На унутрашњем плану, политичка сцена била је разорена. У фашистичком обручу, на ветрометини ратоборног Балкана остаје неутрална Југославија, док немачки генерали говоре Хитлеру да се понаша према Павлу као према примадони.

Сматран енглеским човеком склоним уметности, кнез није био свестан да му је Енглеска далеко више у кући него што је могао и да помисли, о чему сведочи телеграм Черчиловог специјалног обавештајца Џорџа Тејлора. Тејлор је добио прекоманду у Београд, још 1940. године, да замути воду у Југославији. „Пуч су, уз директан линк до Лондона, водила двојица првака великих српских странака: Миша Трифуновић, радикал, и Милош Тупљанин, из Земљорадничке странке”, написао је Тејлор у телеграму који је стигао на Черчилов радни сто.

Откако је преузео посао, написао је Тејлор, у Југославији је потрошено 100.000 фунти стерлинга и 16 милиона динара. „Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац”, констатовао је агент, не без ироније. Новац је потрошен за тајну пропаганду којом је непрестано подстицана народна жеља да пружи отпор, пише такође у телеграму.

Драган Стојановић

И коначно, пуковник Донован, специјални изасланик председника САД који је боравио у Београду уочи пуча је изјавио да се Срби не могу позивати на 27. март 1941, јер је пуч купљен. Чија је онда парола „боље гроб, него роб”? Можда је боље да никад не сазнамо. Иронија судбине јесте да имена главних извршилаца – Миша Трифуновић и Милош Тупљанин – национална историја не памти. Остали су записани у архивама енглеске тајне службе, као људи сенке.

Али, садашњост је према кнезу Павлу благонаклонија и поред његове наивности и неспособности да спречи уплитање свих осталих у токове на Балкану, а најмање Срба.

Уосталом, историју пишу победници. Тито је тада био агент Коминтерне, са задатком да чека своју прилику како би се умешао, што су његови људи учинили током 27. марта. Имали су статус случајних пролазника. Ко је Брозу и његовом партизанском покрету тада давао икакве шансе? Али, нису му је давали ни у Москви, а он је не само преживео Стаљинов систем чистки већ је сам почистио остале противкандидате на кастингу за вођу КПЈ.

За разлику од Павла, чија је опсесија била да оснује Музеј модерне уметности у Београду и постане његов управник, али га је стицај околности убацио у највеће политичке игре тога времена, па су се око његове и наших душа отимали Черчил, Стаљин, Рузвелт и Хитлер лично, али како би нас благословили тек пошто испунимо задатак да што више погинемо, Тито је био врхунски обучен шпијун, са огромним политичким талентом. Уз то, одлично је руковао пиштољем.

Доносећи одлуку да се супротстави Стаљину 1948. године, по бруталности коју је испољио према информбировцима, вероватно је добро проучио политичку наиву кнеза Павла. Пре тога је ликвидирао потенцијалног политичког противника Дражу Михаиловића, како би угушио било какав отпор на унутрашњем плану, а операција је изведена тако савршено да после толико година не знамо где је Дражин гроб. Зашто још влада та српска политичка омерта? Још једно питање за сваког лидера.

Онога тренутка, када је авион са младим краљем Петром Другим и члановима пучистичке владе побегао из земље, трећи јунак ове кратке приче није имао ни грам шансе. Дража је остављен на цедилу, са дилемом да ли да ратује против нациста или против идеолошких непријатеља комуниста. Његова политичка одлука заснивала се на чекању искрцавања западних савезника, али велике силе су већ одлучиле да изаберу победника.

Милан Недић, херој Првог светског рата, онога тренутка када је прихватио да буде председник квислиншке владе, одредио је своју судбину. О чему је размишљао када је добио понуду коју није могао да одбије, у геополитичким околностима када је Адолф Хитлер био власник читаве Европе? Имао је пиштољ и своју слепоочницу. Али, није донео ту одлуку и заувек ће остати издајник.

О чему су размишљала сва четворица тог марта и каснијих месеци? Сваки од њих могао је бити Цезар, али били су окружени синовима Брутовима. Неки су били домаће радиности, неки увезени.

Сличне дилеме имали су и Иван Стамболић, Слободан Милошевић, Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, Борис Тадић и данас, Александар Вучић. Уз још много актера око њих и против њих.

Увек када се сетим 27. марта, срце и још један орган ми кажу – били смо у праву, били смо хероји и поред огромних жртава које смо поднели. Трећи орган, онај у глави, поставља питање: зашто су онда наши савезници из Другог светског рата деведесетих година били толико против нас? И због чега су оне земље које су 1941. године прихватиле колаборацију са Хитлером, са толико ентузијазма рехабилитоване. У одговору на то питање, крије се одговор на кључно питање: какву политичку одлуку донети у трећем светском рату, одавно је почео, а не насести поново на пароле које ће нас лако завести. И увек за туђи рачун!