Како пева српска поезија

Друштво за српски језик и књижевност Србије у сарадњи са Катедром за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду организује манифестацију „Март, месец српског језика”. Једна од активности у оквиру ове манифестације јесте Језичко-књижевни уторак, који се одржава сваког уторка у Коларчевој задужбини и на Филолошком факултету. Доценти и асистенти са Филолошког факултета држаће предавања из области српског језика, српске књижевности и односа између српског језика и других европских језика. Догађаји у оквиру ове манифестације одржаваће се широм Србије. Предавачи ће скраћене верзије својих предавања објављивати у „Политици”.

Проф. др Мина М. Ђурић*

Перспективе интердисциплинарних проучавања музике књижевности и књижевности музике на примерима српске поезије 19. и 20. века пружају разноврсне могућности праћења динамичких поступака преноса одређеног концепта, његове структуре и значења из система једне уметничке области у другу. Интермедијалне сфере испитивања у том смислу посебно подстичу и истраживања начина на које су музички елементи преточени у књижевна дела, као и проматрања типологије музичких облика проистеклих на основу стихова који су надахњивали уметнике другaчијих занимања. Назначене позиције представљају и извесна упоришта за прикладна сагледавања модернизације одређене поетичке парадигме музичког или литерарног тока, али и за наглашавање оних међудисциплинарних чинилаца који припадају заједничком корпусу појмова књижевности и музике.

Један од таквих релационих феномена, којим настоје да се објасне изузетно сложене интердисциплинарне везе установљене између литерарног дела и нотне партитуре, јесте и појам трансмузикализације текста, чији су постулати образлагани и у доменима претходно изведеног монографског истраживања аутора овог прилога – „Трансмузикализација текста: музика српске модернистичке књижевности”. Циљ примењивања овог појма јесте и да се, кроз процењивање неких од резултата досадашњих проучавања у оквирима студија речи и музике у земљи и иностранству, размотре претпоставке о процесима стваралачке рецепције дела једне дисциплине у другој, развијане у компаративном контексту у односу на светску уметничку баштину, али и опцртају правци будућих међунаучних тумачења остварења српске и светске књижевности и уметности.

Кроз испитивања свестраних стваралачких опредељења, на пример, и Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Војислава Илића, Алексе Шантића, Јована Дучића, Данице Марковић, Владислава Петковића Диса, Исидоре Секулић, Станислава Винавера, Иве Андрића, Момчила Настасијевића, Десанке Максимовић и других, приметно је колико су правци њихових књижевних деловања били нераскидиво повезани са становиштима вишемедијалног разумевања уметничког чина и колико је музика као артистички појам била значајна у њиховим радовима. Многи од ових аутора су поседовали и музичко умеће, свирали су или певали – међу њима и Бранко Радичевић, Јован Дучић, Исидора Секулић, Момчило Настасијевић, неки од њих су били и у окружењу најистакнутијих композитора свог времена и постављали темеље културних институција са њима – као што је то у Друштву за уметност чинио и Војислав Илић уз Јосифа Маринковића, или су пак водили бројне полемике са музичким ствараоцима – попут оних у вези са разумевањем националног стила које су трајале између Станислава Винавера, Милоја Милојевића и Стевана Христића. Стога се и у тим смеровима, праћењем различитих трансмузиколошких знакова у књижевним текстовима, осликава степен непрекидних прожимања уметничких области, као и вредности међудисциплинарног трајања књижевних дела и њихове популаризације у многострукости међууметничких стваралачких рецепција.

Кључни правци истраживања у контексту питања како пева српска поезија веома су богати и разнолики. Њихова протежност тиче се и претпоставки у вези са тим зашто је структура одређене песме музичка, коју су музику слушале и изводиле српске поете, колико музички елементи, као што су каденца или синкопа, утичу на тонску версификацију и промене између везаног и слободног стиха, које су боје звукови у поезији 19. и 20. века, каква је симболика поетски трансмузикализованог инструментаријума (лире, харфе или трубе), односно колико музикализација поезије доприноси и њеној модернизацији. Проматрањима одабраних стихова српске књижевности, који су добили своја обликовања и кроз музичке записе, упечатљиво се истичу и анализе поводом тога како је музички препозната промена између симетричног и асиметричног осмерца у опусима од Радичевића до Илића, или које су музичке карактеристике успаванке развијане у распонима од Змајеве до Дисове поезије, и шта су одлике вербалне музике у Андрићевим стиховима. Дискусијама поводом назначених питања подцртавају се и начини на које су остварења српских литерата покретала импресивне музичке одговоре током многих деценија 19, 20. и 21. века и изграђивала простор за њихова компаративна изучавања. Таквим стручним поводима неспутано се утиче и на то да се упоришта вишеобласних укрштаја тумачења, казивања, али и вокално-инструменталне изведбе поетских текстова представљају и као основе савремених интерпретација организованих и у интерактивним формама књижевно-музичких излагања.

У том миљеу се и наглашава концепт методологије интермедијалних проучавања и предавања књижевности као мреже истраживачки мотивишућих промишљања која се даље гранају и ка осликавању веза књижевности и других студијских поља. У истанчаној хеременеутичкој тежњи опцртавања свеприсутности и свепрожетости књижевности међу сферама других наука, овакав тип интердисциплинарних сагледавања изабране области претпоставља разгранате могућности и за наредне дискусије како поводом неких претходних, тако и будућих остварења српске и светске књижевности. Феноменологија тема у вези са тим како пева српска поезија и предложеним усмерењима у драматизацијама интермедијалних предавања ових и сродних обриса осваја први став у симфонији научних и наставних приступа који се неумитно настављају.

*Професор на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима на Филолошком факултету Универзитета у Београду