Пашићеве промашаје трпимо и данас

Пишући о Јовану Скерлићу, у књизи „Ко је убио Јована Скерлића – Политика у земљи збежалих” (у издању „Лагуне”), не само као о човеку културе, књижевном историчару и водећем критичару већ и као o народном посланику који је био велики противник српских радикала и култне личности Николе Пашића, Момчило Ђорговић даје ширу слику Србије с краја 19. и с почетка 20. века, која је врло мрачна. Ово је публицистичко дело које се чита као трилер, нарочито због тога што дочарава кулминацију Скрелићеве критике корупционаштва, партократије и изједначавања демократије са просташтвом, његовом изненадном смрћу у 37. години.

„Све до 1941. године Србијом је владала само Пашићева Радикална странка, окаменила је менталитет који се после 1945. године лако уклопио у Комунистичку партију, која је у име радничких и народних права завела једнопартијски систем. У менталном смислу ту нема неког прекида”, пише Ђорговић. И у својим претходним књигама Момчило Ђорговић критички је посматрао српски менталитет и српску историју.

Анализирајући политичке ставове Јована Скерлића уједно детронизујете и култну личност Николе Пашића. Зашто се одувек мало говорило о Скерлићу као политичару и народном посланику?

Скерлић је Пашића у Народној скупштини означио као непријатеља народа и државе и навео бројне доказе за те своје оптужбе. И није једини упозоравао да ће радикалски вођа, баш као и Домановићев вођа, стровалити народ и државу у амбис. Пашић је, напротив, до своје смрти на свим већим политичким окупљањима истицао да су он и његови радикали Србија, да су они највише допринели њеном развоју, а да су њихови противници штеточине и издајници. Тај његов пропагандни наратив су млади српски историчари у време буђења националних историја у свим републикама социјалистичке Југославије (шездесетих година) преузели и поставили као темељ српске историје, прихватили су да је само радикалска Србија – Србија. Велики корак у демаскирању Пашића направио је тек руски историчар Александар Шемјакин са својим делом о идеологији младог Пашића и открио сву његову бруталност, корупционашки капацитет и милитаризам. Резултати његових истраживања, међутим, нису пореметили усвојену „нашу” интерпретацију. Политичке и историјске Пашићеве промашаје трпимо и данас. Без обавештавања и сагласности скупштине водио је балканске ратове који су потпуно исцрпли нејаку државу у настајању, штавише преузимао је и командовање на фронтовима. Зајмовима и кредитима је задужио државу за четири годишња буџета и потпуно је пред Први светски рат предао у руке француском зеленашком капиталу. Србија је постала француска колонија.

Скерлићеву критику Пашићевог популизма, ауторитарности и корупције српски историчари као да нису желели да виде до дана данашњег.

Како се човек као што је био Пашић тако дуго одржавао у политичком животу Србије?

Пресудне су биле руска и француска подршка, нарочито француски капитал с којим је корумпирао или елиминисао своје противнике и спречавао побуну народа. Свакако и потпуна заосталост становника који нису били довољно свесни ни унутрашњих, нити међународних односа. Нарочито му је ишла у прилог финансијска неписменост становништва. Партократија је подношење рачуна избегавала популистичким опијумом и ратним хушкањима.

Са поднасловом „Политика у земљи збежалих” наглашавам атомизираност и хетерогеност становништва. Становништво нове државе је великим делом створено масовним миграцијама са Балкана. Сиромашне мигранте није дочекала снажна привреда и динамично тржиште који би их преобразили у предузетнике и раднике, већ Народна радикална странка која им је обећавала, али и омогућавала, „’леба без мотике”, брзо богаћење и напредовање у „народној држави” уколико су њени чланови. Увек су могли да рачунају на „братску„ или „кумовску” помоћ осталих чланова или државних фондова. У таквим условима ауторитарни вођа странке је – бог! Пашић их је подредио и хомогенизовао странком, регрутовањем за „национално ослобођење” крајева из којих су дошли и бацањем у рат. За погинуле је тврдио да ће васкрснути.

Заправо чињеницама поткрепљујете два система мишљења у српском народу. Шта је све довело до пораза Скерлићевог залагања за европску културу и антиратне вредности, противне корупцији и богаћењу мањине, као и идеологији „опанака и гуња”?

Скерлић је говорио „да Србије нема, да би Србија тек требало да буде”, а то ће бити када постане културна и када својим сељацима уз државну помоћ омогући да развију мала и средња предузећа, што нам данас препоручује и Европска банка за обнову и развој. Тражио је и да се ратни планови замене вештом дипломатијом. Надвладале су, међутим, националистичке и корупционашке групе које је касније Слободан Јовановић назвао „месечарима”. Али и велике силе којима је Србија служила као жетон у геостратешким играма.

На ком нивоу су били парламентарни живот и политичка култура у Србији у време када је Скерлић био у Народној скупштини и шта је одликовало његову говорничку вештину?

Србија је била сељачко, а не грађанско друштво и није могла да има енглеске институције као што је парламент, демократију и одговарајућу политичку културу. Те институције су биле, како је приметио др Димитрије Ђорђевић, „mimikeia”, имитација, коју су сељаци, и у опанцима и у капутима, себи прилагодили, али заправо извитоперили. А Скерлић је био бриљантни говорник, јасан сваком, прецизан, искрен и заступник општег добра. Можда је и једини српски посланик који народно поверење није претворио у личну корист.

Шта вас је навело на закључак да је био убијен?

Посумњао сам, јер су иначе владали велико насиље и криминал. И приликом избора и у свакодневном животу. Криминал у свим својим облицима је саставни део политичког и државног живота Србије већ двеста година, готово да нема историјских истраживања о тој сили која је имала утицај и на кадровску и на државну политику. Скерлић је у скупштини прозвао све корупционаше и позивао на општенародну побуну да би се са Пашићем на челу скинули са власти. Постао је опасност за систем.

Често цитирате А. Г. Матоша који је с љубављу и са стране посматрао Србију, наводећи да се у њој мало чита, мало зна. Велики народи улажу у културу и образовање. Зашто се у том погледу никако не угледамо на њих?

Нису нам потребни, ми смо уверени да смо и без образовања најпаметнији људи на свету. Естрада је за већину највећи домет културе, а пошто је све естрадне звезде позлатио, рекло би се да је наш народ и врло богат и врло културан.