Поносни на наше „фабрике здравља”

Шуме су фабрике кисеоника на нашој планети. Али фабрика која ради са све мање капацитета. За последњих 25 година свет је изгубио око 300 милиона хектара шума или око седам процената у односу на 1990. Са сталним порастом потрошње дрвета у свету расте и њихов економски значај.

Да би се подстакла брига о очувању вегетације на планети давне 1971. године установљен је Светски дан шума, а за датум је изабран 21. март, када се смењују зима и пролеће.

Укупна површина шума у Србији износи око 2,3 милиона хектара од чега је у државном власништву 53 одсто, а у приватном 47 процената.

Источна Србија најзеленија

Да ли имамо довољно шума, у каквом су стању и како према њима поступамо?

– Србија спада у средње шумовите земље, с износом од око 35 процената рачунајући пет и по одсто шикара и шибљика. Прелиминарни резултати најновије инвентуре шума која је у току показују да је данашња шумовитост Србије увећана још за око пет одсто, што је готово близу 40 процената територије земље – каже проф. др Бранко Стајић, декан Шумарског факултета у Београду, и наглашава да то позитивно утиче на квалитет животне средине и доприноси одрживом развоју наше земље.

– То је резултат делом активности струке, науке и државе у правцу повећања површина под шумом, а делом негативних популационих трендова у руралним подручјима – каже наш саговорник.

Он појашњава да код нас проблем представља неуједначена заступљеност шума: пошумљеност је најмања у Војводини, свега седам-осам одсто, док је највећа у источној Србији где у појединим крајевима износи и више од 70 одсто.

Стајић појашњава и значај које шуме имају за живот и здравље. Дрвеће расте и развија се потпуно еколошки, кроз процес фото-синтезе, у којем се, поред воде и сунчеве енергије, из ваздуха усваја угљен-диоксид, који се даље разграђује на угљеник (остаје у дрвету) и кисеоник (ослобађа се у ваздух). На тај начин, штетни угљеник, који поспешује „ефекат стаклене баште” и динамику климатских промена, бива складиштен у дрвећу или производима од дрвета више деценија или стотина година.

С друге стране, емитовани кисеоник повећава квалитет ваздуха, важан за здравље и опстанак људи. У шуми је лети пријатније, а зими топлије него на отвореном простору. Шуме су снажан регулатор отицања вода које у форми падавина допру до површине земље, фактор очувања квалитета вода, али оне спречавају и јаке ударе ветра и наносе снега, песка, прашине. Такође, имају важан социјални, здравствени и рекреативни значај, али и декоративни и естетски. Дрво је енергент с врло повољним еколошким профилом и спада у категорију обновљивих „зелених” извора енергије. Због свега овога, подсећа наш саговорник, важно је да сачувамо и имамо што више шума, шумских појасева, али и градских паркова, дрвореда и другог урбаног зеленила.

У појединим еколошким круговима, невладиним организацијама, удружењима и групама грађана, преовлађује мишљење да шуме треба да расту и развијају се „од природе”, без утицаја људи. Дакле да се не дирају, јер ће због тога бити квалитетније, здравије и виталније. Међутим, наш саговорник напомиње да овакво тумачење нема утемељење у стручној пракси.

– Да би се шума развијала неопходне су и планске сече и смањивање броја стабала како би се она квалитетније и боље развијала. Без сече не могу сва стабла и старе крошње остати дуже време. Стабла слабијег потенцијала у расту заостају, губе у међусобној конкурентској бици и након тога се постепено суше и одумиру, и од неколико десетина или стотина хиљада јединки, на крају њиховог животног века остане неколико стотина – истиче др Стајић.

Он подсећа да када нема довољно дрвета, морају да се користе други градивни материјали као што су пластика, стакло, алуминијум и фосилна горива. Њихово коришћење и производња остављају далеко штетније последице по животну средину. Примера ради, при сагоревању једне тоне дрвета ослобађа се 15 пута мање угљеника него при сагоревању одговарајуће количине нафте. Потребна енергија за сечу, транспорт и резање дрвета је 32 пута мања од потребне енергије за вађење, транспорт и обраду нафте у рафинерији.

Бујичне поплаве већа претња данас него некад

У пролеће нам прете поплаве, бујице, бујични токови, које утичу на ерозију тла.

Др Синиша Половина, асистент с одсека Еколошки инжењеринг у заштити земљишних и водних ресурса Шумарског факултета, објашњава да је због убрзане урбанизације, уништавања природних станишта, неконтролисане испаше и неадекватне обраде пољопривредног земљишта, процес ерозије данас знатно појачан. Ерозија утиче на губитак плодног земљишта, а мења и водне и ваздушне карактеристике. Зато су бујичне поплаве данас разорније него раније.

– Шуме су најефикасније средство за заштиту земљишта од ерозије. Лишће и крошње стабала су најсигурнија заштита од „бомбардовања” кишним капима, али и од удара ветра и других атмосферских непогода. Коренов систем биљака и дрвећа учвршћује земљиште, чини га растреситијим, спречава нагле водне или еолске ерозије да га однесу. Тај систем је одлична брана и од бујичних поплава какве су недавно задесиле рашки крај – наводи др Половина.

Штета од бесправне сече

Проф. др Бранко Стајић подсећа да највише штете шумама у нашој земљи наносе бесправне сече, а чак преко 90 одсто случајева дешава се на подручју административне границе с Косовом и Метохијом. Зато су, каже, неопходније оштрије казне и боља сарадња правосудних органа и оних који имају задатак да брину о шумама.

Осим тога шуме угрожавају све чешћи и све већи пожари, као и други негативни ефекти климатских промена (сушење и девитализација, пренамножење инсеката и дивљачи итд.). И човек угрожава зелене „фабрике здравља” када мења намену шумског земљишта у земљиште за изградњу.