Раскол у украјинском парламенту

Украјински председник Виктор Јушченко потпуно је у дефанзиви. Одлуком да његов коалициони партијски блок, који сачињавају „Наша Украјина” и „Народна самоодбрана” (НУ-НС), изађе из савезништва са Блоком Јулије Тимошенко (БЈУТ), практично је отворио пут за стварање нове већинске коалиције у Врховној Ради (парламенту), а можда чак и за расписивање превремених парламентарних избора. У сваком случају, уколико у законском року Рада не профункционише са новом јасном парламентарном већином, шеф државе је спреман да се за излаз из кризе обрати бирачима.

„Де факто, у Врховној Ради је створена нова парламентарна коалиција. Блок Јулије Тимошенко ушао је у сарадњу са Партијом региона (ПР) и комунистима (КПУ). БЈУТ је одбацио све предлоге о конструктивном раду који су стигли од стране НУ-НС”, обзнанио је Јушченко.

Заседање Врховне Раде у уторак претворило се у прави хаос, преносе украјински медији. Председавајући парламента Арсениј Јацењук (НУ-НС) у једном тренутку је у знак протеста напустио салу и свој посао препустио заменицима. Његов гнев изазвала је очигледна одлучност депутата из ПР и БЈУТ да издејствују прерасподелу пуномоћја власти, и премијеру дају овлашћења која по важећем уставу припадају искључиво председнику. Тако ће, на пример, премијер у будуће имати право да одстрањује са дужности министра иностраних послова и министра одбране што је, до сада, било у искључивој надлежности председника.

И не само то, депутати су изгласали закон којим је, први пут у историји Украјине, омогућено покретање процедуре импичмента (превременог уклањања са дужности) шефа државе. Подсетимо, до сада су на предлог поменутог закона улагали вето и Леонид Кучма и Виктор Јушченко. Интересантно је, међутим, да су његово изгласавање подржали не само сви депутати ПР, БЈУТ, КПУ него и девет депутата из фракције НУ-НС.

Од самог доласка на власт (током „наранџасте револуције” 2004), Јушченко је муку мучио са непослушним депутатима. Стални проблем је то што његова партија („Наша Украјина”) спада у оне политичке снаге које у одређеним ситуацијама могу да представљају језичак на ваги утицаја, али не и да саме креирају тај утицај. Својевремено неуспело парламентарно„дружење” са најљућим противником, „Партијом региона” коју предводи бивши премијер Виктор Јанукович, продужило се после ванредних парламентарних избора 2007. у једнако неуспешну сарадњу са „наранџастим” савезником, Блоком Јулије Тимошенко. У свакој од две поменуте коалиције Јушченко је морао да се задовољи улогом „друге виолине”. И док је као шеф државе некако и опстајао, као партијски лидер доживљавао је ударац за ударцем.

Сад су се околности понешто измениле. „Убрзање” је уследило после неуспешног рата грузијског председника Михаила Сакашвилија против сународника из Јужне Осетије и Абхазије, који је Јушченко подржао у пуној мери. То је, на неки начин, илустровао и Арсениј Јацењук објашњавајући своју одлуку да на онако неуобичајен начин напусти заседање парламента: „Рада није успела да изгласа ниједну одлуку о Кавказу”, резигнирано је закључио председавајући.

Нема никакве сумње да су дешавања у највишем украјинском законодавном телу само увод у обрачун у самом врху државе. Наиме, према најновијим истраживањима јавног мњења, Украјинци би на месту шефа државе највише волели да виде Јулију Тимошенко (24,6 одсто), потом Виктора Јануковича (19,5 процената), па тек онда Виктора Јушченка (5,3 одсто бирача). Краткотрајно јачање позиције садашњег председника условљено његовом подршком Сакашвилију и самим тим подгрејаном надом да би врата ЕУ и НАТО за Украјину могла да се додатно одшкрину, тешко да ће се одржати на дуги рок. Претпоставкаје, наиме, да ће после одлучне акције Русије на Кавказу обе поменуте организације морати да преиспитају своју политику пријема нових чланица и ускладе је са сазнањем да Москва има сасвим адекватне одговоре на претње њеним стратешким интересима у Европи и свету, а посебно на просторима бившег Совјетског Савеза.