Раз­ме­на ва­тре Бај­де­на и Нетанијахуа

Сто­ти­не хи­ља­да Изра­е­ла­ца из­во­је­ва­ле су ва­жну по­бе­ду у бор­би за де­мо­кра­ти­ју, али ни по­сле так­тич­ког уз­ми­ца­ња пре­ми­је­ра су­коб ко­ји се ти­че су­шти­не де­мо­крат­ске др­жа­ве ни­је окон­чан јер Бен­ја­мин Не­та­ни­ја­ху не од­у­ста­је од на­ме­ре да суд­ство ста­ви под кон­тро­лу из­вр­шне вла­сти. Су­о­чен с не­за­пам­ће­ним ма­сов­ним огор­че­њем јав­но­сти и ге­не­рал­ним штрај­ком, пре­ми­јер је од­лу­ком да од­ло­жи гла­са­ње о спор­ним за­ко­ни­ма о Вр­хов­ном су­ду и на­чи­ну из­бо­ра су­ди­ја ку­пио не­ко­ли­ко не­де­ља вре­ме­на, али кри­ти­ча­ри зах­те­ва­ју да вла­да пот­пу­но од­у­ста­не од па­ке­та пра­во­суд­них ре­фор­ми.

Оп­ту­жбе да Не­та­ни­ја­ху уда­ља­ва Изра­ел од де­мо­кра­ти­је и пре­тва­ра га у „ба­на­на др­жа­ву” ка­ко би ус­по­ста­вио дик­та­тор­ску власт са­мо су про­ду­би­ле све ве­ли­ке ши­зме изра­ел­ског дру­штва: из­ме­ђу ре­ли­ги­о­зних кон­зер­ва­ти­ва­ца и се­ку­лар­них ли­бе­ра­ла, ул­тра­ор­то­док­сних сту­де­на­та је­ши­ва и вој­них ре­зер­ви­ста, је­вреј­ских на­се­ље­ни­ка За­пад­не оба­ле и оних из цен­трал­ног Изра­е­ла.

Кри­за не са­мо што је опа­сно по­ла­ри­зо­ва­ла Изра­ел, већ је и те­мељ­но уз­др­ма­ла од­но­се са САД. Кон­зер­ва­тив­ни изра­ел­ски ли­дер с нај­ду­жим пре­ми­јер­ским ста­жом ду­го је се­бе пред­ста­вљао као нај­и­ску­сни­јег кад је реч о без­бед­но­сти и ди­пло­ма­ти­ји, али за­те­за­ње од­но­са са САД пре би се мо­гло на­зва­ти фи­ја­ском.

Кон­фликт има ду­жу исто­ри­ју. Џо­зеф Бај­ден је био пот­пред­сед­ник у вре­ме ад­ми­ни­стра­ци­је Ба­ра­ка Оба­ме кад су за­јед­нич­ки оштро кри­ти­ко­ва­ли Не­та­ни­ја­хуа због од­би­ја­ња ре­ше­ња па­ле­стин­ског про­бле­ма и по­др­шке је­вреј­ској ко­ло­ни­за­ци­ји оку­пи­ра­не За­пад­не оба­ле.

Не­та­ни­ја­ху се ни­је тру­дио да при­кри­је авер­зи­ју. У Ва­шинг­то­ну се 2015, ми­мо свих про­то­ко­ла, обра­тио Кон­гре­су по­ку­ша­ва­ју­ћи да спре­чи ну­кле­ар­ни спо­ра­зум с Ира­ном. Отво­ре­но је по­др­жа­вао До­нал­да Трам­па, ње­му слич­ног по­пу­ли­сту и на­ци­о­на­ли­сту ко­ји га је ка­сни­је на­гра­дио про­во­ка­тив­ним пре­се­ље­њем аме­рич­ке ам­ба­са­де из Тел Ави­ва за Је­ру­са­лим.

Иако и да­ље по­сто­је раз­ми­мо­и­ла­же­ња око Не­та­ни­ја­ху­о­ве по­др­шке иле­гал­ној ко­ло­ни­за­ци­ји, ста­во­ва око ра­та у Укра­ји­ни или пре­го­во­ра с Ира­ном, ово­га пу­та је фо­кус аме­рич­ке кри­ти­ке усме­рен пре­ма опа­сним про­јек­ти­ма пре­ми­је­ра и ње­го­ве ко­а­ли­ци­је с екс­трем­ним на­ци­о­на­ли­сти­ма, ре­ли­ги­о­зним ци­о­ни­сти­ма и стран­ка­ма ул­тра­ор­то­док­сних Је­вре­ја.

Ад­ми­ни­стра­ци­ја у Ва­шинг­то­ну је то­ком тро­ме­сеч­них про­те­ста про­тив пла­на ре­фор­ме пра­во­су­ђа у ви­ше на­вра­та из­ра­жа­ва­ла „ду­бо­ку за­бри­ну­тост” због ста­ња де­мо­кра­ти­је и гра­ђан­ских сло­бо­да код свог нај­бли­жег са­ве­зни­ка на Бли­ском ис­то­ку. Пред­сед­ни­ка сле­де­ће го­ди­не че­ка­ју из­бо­ри и он сва­ка­ко мо­ра да во­ди ра­чу­на о ста­во­ви­ма де­мо­кра­та у Кон­гре­су, као и рас­по­ло­же­њу ути­цај­не је­вреј­ске ди­ја­спо­ре у САД, а она је ве­ћин­ски про­тив Не­та­ни­ја­ху­о­вог на­ср­та­ја на не­за­ви­сност суд­ства.

Он­да је усле­ди­ла Бај­де­но­ва ин­тер­вен­ци­ја. Пред­сед­ник је по­здра­вио од­лу­ку о од­ла­га­њу гла­са­ња о кон­тро­верз­ним за­ко­ни­ма, али је не­у­о­би­ча­је­но ди­рект­но упо­зо­рио да Изра­ел „не мо­же да на­ста­ви овим пу­тем” и да би тре­ба­ло да се „уда­љи” од пред­ви­ђе­них ре­фор­ми.

Ста­вља­ју­ћи по­сред­но под сум­њу пре­ми­је­ро­ву спрем­ност на до­го­вор, Бај­ден је са­оп­штио да „у бли­ском да­ту­му” не пла­ни­ра да по­зо­ве Не­та­ни­ја­хуа у Бе­лу ку­ћу, што је иза­зва­ло не­ма­ли шок у пре­ми­је­ро­вом уре­ду.

„Знам пред­сед­ни­ка Бај­де­на ду­же од 40 го­ди­на и це­ним ње­го­во ду­го­роч­но по­све­ће­ње Изра­е­лу”, али „Изра­ел је су­ве­ре­на зе­мља ко­ја до­но­си од­лу­ке во­љом свог на­ро­да, а не на осно­ву при­ти­са­ка спо­ља, укљу­чу­ју­ћи оне од нај­бо­љих при­ја­те­ља”, уз­вра­тио је Не­та­ни­ја­ху се­ри­јом тви­то­ва, по­твр­ђу­ју­ћи још јед­ном да не тр­пи кри­ти­ке.

Од­но­си су за­па­ли у кри­зу ка­ква се не пам­ти. „Изра­ел је де­це­ни­ја­ма био нај­бли­жи аме­рич­ки са­ве­зник. Нај­ек­стрем­ни­ја вла­да у исто­ри­ји зе­мље уни­шти­ла је то за три ме­се­ца”, ка­же ли­дер опо­зи­ци­је Ја­ир Ла­пид.

Не­та­ни­ја­ху по­ку­ша­ва да спу­сти тен­зи­ју по­ру­ка­ма о „не­рас­ки­ди­вом са­ве­зни­штву”, док у Ва­шинг­то­ну под­се­ћа­ју да је од­ли­ка ду­бо­ког при­ја­тељ­ства да парт­не­ри по­не­кад мо­гу да се љу­те је­дан на дру­го­га, али раз­ме­на ре­то­рич­ких ба­ра­жа, ка­ква се оче­ку­је у при­ват­ним, а не јав­ним ис­ту­пи­ма, раз­от­кри­ла је лич­ну не­тр­пе­љи­вост Бај­де­на и Не­та­ни­ја­хуа ко­ја не мо­же да се са­кри­је ди­пло­мат­ским фа­са­да­ма.

Пред­сед­ник Исак Хер­цог отво­рио је по­во­дом прав­не ре­фор­ме се­ри­ју раз­го­во­ра с пред­став­ни­ци­ма Ли­ку­да и две во­де­ће стран­ке опо­зи­ци­је ода­кле упо­зо­ра­ва­ју да су­че­ља­ва­ње са САД пре­ти без­бед­но­сти Изра­е­ла, ко­ји из аме­рич­ког бу­џе­та при­ма 3,8 ми­ли­јар­ди до­ла­ра вој­не по­мо­ћи.

Не­та­ни­ја­ху је про­тив се­бе до­био ма­со­ван и до­бро ор­га­ни­зо­ван фронт от­по­ра, ко­ји је тим ја­чи што не за­ви­си од стра­на­ка опо­зи­ци­је. Они ће па­жљи­во пра­ти­ти раз­вој до­га­ђа­ја све­сни да је пре­ми­јер нај­о­па­сни­ји он­да кад осе­ти да му кон­тро­ла из­ми­че из ру­ку. Уко­ли­ко се у на­ред­ним не­де­ља­ма на­ђе пре­го­вор­но ре­ше­ње, Бај­де­ну ће лак­ну­ти, по­што и он апе­лу­је на ком­про­мис. Уко­ли­ко Не­та­ни­ја­ху не од­у­ста­не од на­ме­ре да спор­не за­ко­не про­гу­ра у Кне­се­ту, а об­но­ви се та­лас ма­сов­них де­мон­стра­ци­ја, Бе­ла ку­ћа не­ма из­бо­ра већ да за­о­штри по­зи­ци­ју.