Локомотива раста глобалне економије

Драгана Митровић*

Пут Си Ђинпинга у Москву, први званичан пут у иностранство пошто је по трећи пут изабран за председника државе, и нескривена срдачност према домаћину, као и подударност већине ставова и планова, оставили су Запад у стању неверице и збуњености. Месецима пре ове посете „правоверан” став западних идеолога и њихових гласоноша био је да су сараднички односи Москве и Пекинга изнуђени притиском САД и оптерећени бројним проблемима, те да је Кина незадовољна понашањем Русије, јер јој је ова, наводно, постала прави камен око врата. После шока уследиле су критике из Вашингтона и нове претње Кини, која се усудила да их игнорише наставивши да спроводи активну и независну политику глобалне силе.

Међутим, у исто време Пекинг је затрпан и најавама посета европских, азијских и других лидера, које показују да су функционални, а по могућству конструктивни и што бољи, односи с Кином интерес огромне већине држава. Како је Кина успела да постане један од најважнијих глобалних центара моћи и носилац промена које мењају постојећи свет?

Кина је већ неколико деценија локомотива раста глобалне економије, чиме даје одлучујући допринос опоравку и консолидацији светске привреде после избијања светске економске кризе 2008. године. Наиме, од краја 1978, када Кина покреће реформе и отвара се, па до избијања светске економске кризе, њена економија расте просечно 9,8 процената годишње, у поређењу с растом светске економије од 2,9 посто у истом периоду.

Њена улога језгра и окоснице глобалних ланаца снабдевања нарочито је појачана од уласка Народне Републике Кине у Светску трговинску организацију (СТО) децембра 2001. До тог момента већ су све највеће глобалне компаније преселиле неки део производње, али и истраживачке центре, на територију Кине, трагајући за нижим трошковима и већим профитима, користећи предности политике „отворених врата” коју реформатори у врху КП Кине покрећу крајем 1978, а која им је омогућавала бројне погодности.

Оно што свет најпре препознаје јесте економски раст Кине кроз присуство њених производа широм планете. Иако креће с ниских почетних позиција и најпре постаје произвођач јефтине и неквалитетне одеће, обуће, играчака, једноставних кућних апарата и новогодишње декорације, због обима своје економије, она узраста на лествици највећих светских привреда престижући етаблиране високоразвијене економије: немачку, затим јапанску, поставши друга по величини економија света, мерено номиналним износом БДП-а. Вредност њене економије данас је преко 17 билиона америчких долара, у поређењу са износом из 1978, када је вредела око 150 милијарди америчких долара.

Међутим, структура кинеске економије данас изгледа суштински другачије. Примарна производња се смањила за око 40 одсто, док је сектор услуга нарастао више но двоструко. Не само да у њој приватне фирме доминирају по броју, увођењу иновација, високој продуктивности већ је Кина постала највећи глобални произвођач низа најнапреднијих технологија и производа у које су такви делови уграђени, попут електричних аутомобила, соларних панела и технологије, батерија, вештачке интелигенције и интернета ствари, 5Г инсталација и софтвера, роботике и других. Њена привреда је у тој мери измењена да данас њоме доминирају технолошки напредне гране и произвођачи, способни да буду конкурентни и на најуређенијим светским тржиштима. Њене банке, инвестициони фондови, ИКТ корпорације, грађевинске фирме, челичане, произвођачи аутомобила, паметних телефона, рачунара, робота, лекова и других најнапреднијих производа и услуга, медијске куће, универзитети, неки су од водећих у свету и глобално присутни.

Некада озлоглашена по расипању ресурса и загађењу животне средине, Кина је данас глобални лидер у инсталираним капацитетима за прикупљање обновљиве енергије, која чини већ 43,5 одсто њених укупних енергетских потенцијала. С друге стране, она је највећи глобални потрошач фосилне енергије, који се још увек ослања доминантно на производњу и потрошњу угља. Међутим, гледајући по глави становника, кинеска потрошња је на нивоу трећине просечне светске. Њен амбициозни програм преласка на „чисту” и обновљиву енергију пун је изазова због високих трошкова и потребе пажљивог одмеравања брзине преласка на нове изворе, али он нуди и огроман простор за раст и технолошко унапређивање кинеске економије и модерних, нарочито „паметних градова”, као и међународну сарадњу у овим областима. Једнако важи и за дигитализацију економије.

Током првих тридесет и пет година својих реформи Кина бележи најбржи континуирани економски раст у забележеној економској историји и кроз тај брзи раст спроводи индустријализацију и модернизацију економије, њену комерцијализацију, уз истовремену урбанизацију, кроз процес за који је западном свету требало око стотину педесет година. Наравно, брзина је Кини донела потребне резултате који су омогућавали домаћу упосленост, раст прихода и животног стандарда, преображај и побољшање квалитета живота њених грађана неупоредивно по успешности са било којим периодом у њеној неколико хиљада година дугој историји. Она је избавила из апсолутног сиромаштва преко 260 милиона својих грађана, из сиромаштва преко 800 милиона, да би 2021, на стогодишњицу оснивања КП, прогласила победу над сиромаштвом, као један од циљева стратегије кинеског сна. Данас је Кина са милијарду и 400 милиона становника држава са 12.741 америчким доларом вредности БДП-а по глави становника, што је чини државом с високим средњим нивоом прихода. Заправо, само су ковид и мере затварања онемогућиле Кини да већ протекле године достигне границу од 13.205 америчких долара, коју је Светска банка одредила као ону која дефинише земље с високим нивоом прихода. Колико је ово био колосалан подухват говори и податак да је на почетку реформи, 1978. године, кинески БДП по глави становника износио само 156 америчких долара. Због ових неупоредивих резултата кинески модел економског раста и развоја изузетно је привлачан највећем броју земаља Југа и земаља у успону.

Део овог сложеног преображаја кинеске економије и друштва јесте и процес урбанизације, кроз непрекидно досељавање радне снаге са села у старе и нове градове, па од 2016. године, први пут у дугој кинеској историји, већина становника ове земље живи у градовима.

Но, овај раст, управо због своје брзине, створио је и много проблема, продубио или довео до нових неравнотежа – између индустријализованог југоистока, ослоњеног на мора и размену са светом и запада земље, богатог ресурсима и етничким тензијама. Између града и села, нивоа прихода и услова за живот на селу и у градским срединама и нарочито, између богатих, који постају најбројнији светски милијардери и оних којима је припао знатно мањи део новоствореног богатства. Политика „један пар – једно дете” показала се трагичном грешком, чија цена се тек плаћа.

Потреба за високим растом и обезбеђивањем нових радних места довела је и до предимензионираног развоја грађевинског сектора финансираног лошим кредитима, који је постао опасност за читаву економију, што је узроковало драстичне мере државе и финансијске санкције овом сектору. Тешки удари пандемије, затварања и политике нулте толеранције према ковиду 19, чији су финансијски терет морале сносити локалне административне јединице, довео их је на руб банкротства и до кресања социјалних и права здравствене заштите становника, који су пак реаговали протестним изласком на улице. Сличне реакције изазвала је најава реформе пензионог система и намера да се радни век продужи. Ово су показатељи сложености кинеских реформи, бројних изазова и проблема који су све сложенији у драстично погоршаном међународном окружењу.

Од почетка процеса „социјалистичке модернизације” извоз је „вукао” раст кинеске економије, да би после уласка у СТО и неупоредиво бољег приступа глобалном тржишту, Кина постала права произвођачка и трговачка суперсила, највећи произвођач челика (57 одсто укупне светске производње потиче из Кине), цемента, порцелана, стакла, батерија и читавог дугог низа производа и услуга којима доминирају кинеске компаније. Данас је Кина највећи светски извозник и други највећи увозник. За преко 130 земаља, од највећих до најмањих, географски удаљених или суседних, она је највећи трговински партнер. Са огромном већином њих Кина бележи велике суфиците, што је довело и до изузетно високих кинеских девизних резерви, јачања улоге јуана, да би кинеска валута 2016. постала и део корпе валута ММФ-а које се користе као деноминатор. Међутим, трговински суфицит, нарочито у односима с другим великим трговачким силама, чест је узрок спорења међу њима и политичких и економских притисака на Кину, док мање и не тако конкурентне економије имају страх од великих дефицита у трговини с Кином. Претерано ослањање на извоз као мотор раста, али и увоз високе технологије, чини је зависном и рањивом. Због тога Кина настоји да домаћа потрошња преузме улогу мотора економије, те да постане што више самодовољна у високој технологији, што је још теже учинити у условима постпандемије и технолошког рата који против ње воде САД.

Велики вишкови остварени у трговини омогућили су и уједно наметнули Кини потребу инвестирања и улагања у страна финансијска тржишта и реалне економије. Кина је после Јапана највећи купац државних обвезница САД, иако је њихово поседовање смањила за трећину у последњих неколико година, током погоршавања међусобних односа и трговинског и технолошког рата који САД воде против Кине, као и након увођења санкција Русији и отимања руске имовине на Западу. Постала је и глобални инвеститор са 12.000 пројеката у 172 земље, вредних укупно 613 мрд америчких долара, што је чини највећим или једним од највећих глобалних инвеститора или кредитора. Захваљујући оваквим активностима Кине, и нарочито њеној иницијативи „Појас и пут”, многи делови планете, многе државе и народи „осуђени” на сиромаштво и заборав променили су своју економску реалност и свој економски и политички значај данас, али и за убудуће. До ове године, 147 земаља са свих континената сем Северне Америке, али и свих нивоа прихода, прикључило се овој иницијативи видевши у њој добар оквир за сарадњу. С друге стране, САД и већина њених савезника виде у њој настојање Кине да промени постојећи поредак, што сматрају лошим, као и њен покушај да прошири свој „ауторитарни” политички модел на друге земље и утера их у „дужничко ропство”. Овакви антикинески наративи достигли су забрињавајуће размере и већ су се преточили у политичке одлуке, војне савезе, технолошки и трговински рат против Кине, по некима и „нови хладни рат” између Кине и Запада.

Кина настоји да интернационализује своју валуту у далеко већој мери но што је њено садашње учешће као међународне резервне валуте од око 2,8 одсто, што значи да је на петом месту по заступљености, док финансијске и друге санкције наметнуте Русији од 2014, а нарочито од почетка рата у Украјини, убрзавају ово настојање. Кинеско-руска трговина се већ двотрећински одвија преко бартера, у рубљама и јуанима, док трговина у јуанима почиње да одликује и трговину са Ираном, Саудијском Арабијом и другим енергентским силама. Кинеске амбиције да се јуан, али и друге националне валуте земаља чланица БРИКС-а користе за међусобна плаћања стварају нову реалност у глобалној монетарној равни и део су процеса „дедоларизације”. Ово значи да поменуте земље желе да предупреде или избегну могућност понављања злоупотребе доминантне позиције долара од стране власти САД, када ове арбитрарно уводе санкције одређеним државама из идеолошких, политичких или стратешких разлога. Међутим, будући да су кретања капитала под чврстом контролом кинеских монетарних власти, тешко да ово ограничење може да се брзо и лако превазиђе.

Но, то ипак неће умањити настојања ове групације и земаља које желе да се прикључе БРИКС-у или Шангајској организацији за сарадњу или да с њима блиско сарађују, да у процес уђу још одлучније и наставе с његовим спровођењем. Моћ да иницира овакве процесе, и да их заједно с Русијом, Индијом, Бразилом, Јужном Африком и другим економијама у развоју покрене и спроводи, чини Кину изузетно важном у очима ових држава. Позивање Кине на мултиполарни свет, праведнији и демократичнији међународни поредак наилази на добар одјек широм планете, међу државама које су морале прихватити правила постављена од некадашњих колонијалних сила и послератног хегемона како би обезбедиле безбедност и што бољи положај у том поретку. У том настојању морале су да прихватају и туђе вредности, традицију и идеологију и одричу се својих како би постали прихватљиви партнери. Нови поредак, који Кина пак промовише, од њих тражи да се окрену ка сарадњи, миру и заједничком настојању да промене свет у околностима „промена које се дешавају једном у стотину година”, како је у Москви недавно рекао кинески председник Си, али и много пута раније.

*професорка ФПН-а, оснивач и директорка Института за азијске студије