Биле су прве и нису заборављене

Панчево – Све су биле скромне, пуне врлина које нису истицале. Имале су таленат и осећај да морају да га остваре, а заједнички им је и трновит пут ка успеху у различитим професијама. Оне су биле прве Српкиње које су се бавиле својим позивом, неке и прве научнице и уметнице у Европи. 

Прва докторка Драга Љочић, већ је позната, али ту је и Марија Вучетић Прита, прва лекарка у Срба у јужној Угарској, па Јелисавета Начић која се сврстала међу прве архитекте Европе, или Јулија Хлапец Ђорђевић, прва жена доктор наука у Аустроугарској... била је међу њима и Милица Богдановић, која 1906. брани докторску дисертацију на Загребачком свеучилишту, потом постаје прва јужнословенска историчарка и професорка историје и географије. Између два рата у панчевачкој Гимназији је и из сваког дела живота оставила књигу... Захваљујући проф. др Ивани Спасовић из Архива САНУ, ове жене излазе из полумрака историје, а њихови животи забележени су међу корицама књиге „Биле су прве”. Овај „зборник” првих жена почиње биографијом Марије Милутиновић Пунктаторке, жена Симе Милутиновића Сарајлије, значајне и по свом делу, представљене су и прве учитељице, прве жене које су се бавиле адвокатуром и све оне које су завршавале конзерваторијуме.

Једна од јунакиња је и прва српска новинарка Милица Томић, кћи Светозара Милетића, чувеног политичара из јужне Угарске и супруга Милетићевог наследника, такође политичара Јаше Томића. Поглавље припада и сликарки Катарини Ивановић, коју Српско учено друштво прима у чланство 1876. године, у тренутку када ни у једној европској академији наука жена нема. Ту су и Драгиња Драга Ружић, прва српска глумица, Султана Цијук, прва оперска певачица. Јованка Стојковић била је прва школована пијанисткиња, ученица Франца Листа, која је наступала на свим европским сценама, па прва фотографкиња Марија Росандић... Спасовићева открива и бележи и причу o младој научници Милеви Марић, која на Циришком факултету усмено брани дипломски рад, али никада не добија диплому због сукоба Алберта Ајнштајна са њеним професором. 

 Књига највећим делом читаоца враћа у 19. век у Кнежевину, касније Краљевину Србију и Аустроугарску, које су биле испред свога времена по правима девојака за школовање.

„Овим дамама је било теже, јер су стасавале у време када не постоје права жена, или су тек у зачетку. Ако су прве међу њима морале да се изборе за право да се школују, следеће су имале задатак да буду међу првима које могу да уђу на универзитет, а оне које су то успеле, да се боре за једнака права при запошљавању и коначно, за право гласа. Водила сам се тиме, да ће читаоци бити они који историју тек сазнају. Историја има педагошко дејство, а ако је могуће и утицај, јер знам да су млади у времену тражења узора и верујем да могу да их пронађу и међу историјским личностима. Волела бих да јунакиње књиге буду узори читаоцима”, истиче др Ивана Спасовић, ауторка књиге, у којој су неке биографије тек дотакнуте, јер како се иде ка новијем добу, више нема првих, али има утицајних, а кроз њихове биографије се може пратити развој науке, уметности....