Тешка бољка у Хумској 1

Партизану је пораз у Новом Саду од Војводине пети у овој години. А и она два ремија су тешки неуспеси. Четири победе нису му биле довољне ни да настави по Европи, ни да у Србији остане бар на другом месту у првенству.

После најновијих збивања поново боли и дубока рана од пада на прагу домаћег Купа. Због учинка у групи у Лиги конференција и завршници јесење полусезоне у шампионату државе изгледало је да је слом у Сремској Митровици у шеснаестини финала само баш лош дан. Сада више нема недоумице – тешка је бољка захватила Хумску 1.

На недавној ванредној седници клупске Скупштине су набројане муке по којима је Партизан ходао последњих година. Није нађен кривац у својим сопственим редовима, а и да јесте од саме проскрипционе листе не би било никакве вајде без плана како да се изађе из амбиса. Можда нека замисао и постоји, али није обелодањена.

Највеће охрабрење, које се тада чуло, јесте да су испуњени услови да се добије лиценца за учешће у Уефиним такмичењима у наредној сезони. Али, можда то буде узалуд, јер какав је учинак „црно-белих” на игралишту намеће се питање може ли овај тим да испуни и онај такмичарски услов за излазак у свет.

Већ трећи тренер у овој сезони решава једну те исту главоломку. Први, Илија Столица, већ се на самом почетку безнадежно заглибио. Други, Гордан Петрић, некако је нашао чврсто тло под ногама, али после дугог распуста екипа се није вратила на пут, којим је ишла јесенас. Трећи, Игор Дуљај, сем онога што се подразумева да каже по службеној дужности, а то је да нема предаје, не оставља утисак да поседује мапу како да изведе тим из беспућа.

Изузетно лоши резултати нису сами по себи смак света. Дешава се то и највећим клубовима. Имао их је и Партизан. Као европски вицешампион 1966. те године је у Југославији завршио на 11. месту у лиги са 16 тимова. Био је шампион државе 1978, а 1979. се дословно до последњег кола борио да не испадне.

Може да не иде из разних разлога, а у садашњем случају је несхватљиво шта се догодило и с појединцима и с екипом, која је у прошлом првенству до последњег судијског звиждука била у игри за првака? Где су им нестале оне врлине, којима су пре пола године задивили против представника Немачке, Француске и Чешке? Како је изветрео онај несаломиви дух, којим су налазили воду у камену и гасили жеђ кад је нада већ пресушила?

Невероватно је да су сви играчи, поједностављено речено, преко зиме заборавили да играју. Али, нека буде могуће и да се колективно испадне из форме. Међутим, шта је с вољом? Шта је са спортском борбеношћу?

Од како је настављена сезона, чак и у оно неколико случајева када је уздигнута чела напуштао терен, Партизан није имао игру, није стварао шансе. Недостатак осмишљених акција покушава да надокнади насомучним набацивањем лопте са свих страна, али то је сувише млако да би се противничка одбрана опекла. Чак и када добије неки поклон ретко га распакује. У Новом Саду Баждар није искористио стопроцентну прилику да изједначи кад је лопту сервирао противнички играч.

Ако би се водио рекорд по броју створених шанси противнику Партизанова одбрана би можда била и на самом врху листе. Нека буде да је терен на „Карађорђу” крив што се Живковић оклизнуо, па Војводина добила контранапад из кога је дала други гол. Али, како је могуће да првотимац Партизана буде толико површан да то не узме у обзир, па да се за пријем лопте намести тако да она у најгорем случају оде у аут, а не да се одбије пред ноге противнику испред кога је брисани простор?

Разумљиво је да су „црно-бели” фудбалери под огромним психичким притиском, али сами су криви што им је пресахнуло врело воље за победом, којим су раније често надокнађивали кад им остало оружје затаји. Сада морају сами да нађу у себи снагу да га врате, јер ако овако наставе побиће схватање да све има свој крај, па и оно што је лоше. Исто тако стручни штаб и руководство клуба морају под хитно и да храбро експериментишу с мелемима и лековима, јер одуговлачење с лечењем биће погубно.