Хватање неухватљивог

Настао према истоименом роману Илдико Ловаш, текст представе „Кад те бог ритне у стомак” у необичној, мозаичкој форми сакупља расцепкане комадиће исповести о животу и карактеру Гезе Чата, суботичког писца, сликара, композитора, који је живео на крају деветнаестог века, када и Деже Костолањи (драматург Корнелија Голи). Овај снажан поетски мозаик расветљава сложеност Гезиног лика и дела, из углова његове мајке, жене, кћерке, као и њега самог, откривајући један несвакидашње трагичан живот неуклопљеног писца на маргини, у вечној, измичућој потрази са собом. Неразмрсиво уплетен у лудило сопственог ума, у замршену мрежу подивљалих страхова и сумњи, он ће попут Бихнеровог Војцека убити своју супругу, а затим и себе.

Необично продорну поетску и филозофску снагу текста, редитељ Андраш Урбан преводи у неодољиво раскошан сценски језик, састављен од заводљивих симболичких призора, сплета гласова, физичке игре глумаца, смене боја и сенки, као и психоделичне музике, који одговарајуће одражава нагомилане патње измученог протагонисте, као и људи из његовог окружења (композитор Силард Мезеи, костимограф Марина Сремац). Поетска моћ игре подсећа на неке раније Урбанове представе, „Кишињевску ружу” и „Urbi et Orbi”, које су слично постизале да лепота поезије прокуља из пакла туробне стварности, да патња изазове неописиви мир и спокој, онда када јој се препустимо, када се помиримо са њом. Може се рећи да се управо у тој метафизичкој утехи, како је Ниче назвао смисао дионизијске уметности, налази посебан значај ове катарзичне представе, која је пронашла оно место где измрцварена свест постаје извор снаге духа, још један од небројених доказа да је веома порозна граница између светла и таме, пакла и раја.

Током већег дела представе, гласови преко звучника изговарају фрагменте текста, праћене експресивним покретима тела глумаца, отелотворења ликова који граде сложену слагалицу Чатовог живота и смрти (Ливиа Банка, Габриела Црнковић, Тимеа Филеп, Борис Кучов, Габор Месарош, Роберт Ожвар, Андреа Веребеш). Раскошно су инспиративни призори Чатовог рађања, приказаног кроз плутање нагог глумчевог тела у води великог акваријума, као и његове физичке смрти, када костур замењује живо тело у акваријуму. У позадини се симболички смењују боје платна, од црвене, преко зелене и плаве до беличасте, а на њему се такође поетски изражајно оцртавају обриси тела, наслућујуће сенке људи, наговештаји присутности.

У грађењу овог необично интензивног поетског космоса, користе се маске и блато, што донекле подсећа на театар Јожефа Нађа, сродно позориште привиђења и утвара, чији је циљ, може се рећи, изразити невидљиво. Оно које је од пресудне важности за разумевање овог видљивог, опипљивог света, који може да се опише речима. У представи је то, између осталог, свет Гезине мајке, растрзан притисцима мајчинства, болом промењеног тела и ужитком бескрајне, неусловљене љубави, као и Гезин свет, одран несигурностима и осећањима нижих вредности, страховима од разочарања, импотенције, од живота и смрти. А у настојањима да се изборе са изазовима оба света, ликови посрћу, пузе, склупчавају се у утешни облик фетуса, затварају се у симболичке кавезе, вриште, дахћу, гегају се на тешким котурнама, гњече свеж парадајз по својим телима, отелотворујући на сцени један снолики универзум, одблесак (не)ухватљиве суштине људског бића, спој свесног и несвесног, индивидуалног и колективног, прошлости и садашњости душе.

(Критика је део пројекта „Критичарски караван” који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе)