Бањалучке чежње

„Волим Бањалуку, немам што глумити.” (Арсен Дедић)

Не, нисам „у Мостару волео неку Свјетлану једне јесени”, као маестро Перо Зубац. Али сам се у Бањалуци опет – после извесне паузе – овога пролећа сусрео с мноштвом тога дражесног, незаборавног. С топлим, непосредним, људским, живахним. Упркос изложености спољним и унутрашњим притисцима, теретима даље и скорашње прошлости, нерешеним политичким, друштвеним и државним питањима, материјалним недаћама, неизвесностима. Али ово није текст о томе. Његова тема је овлашна скица тамошње лепоте: људи, архитектуре, пејзажа, природе. Почев од духовности и духовитости, врцавости, хумора, сатире која не вређа, али се неретко и благо подсмева. Не штедећи никога. Озбиљна универзитетска (и друга) предавања. Друге културне приредбе. Особито распевана, надахнута књижевна поподнева и вечери. Афоризми који лече, прочишћавају душу, а нарочито поезија, особито она посвећена пристиглом пролећу. Која захвата дубине и историје и срца, поезија која слави срећу, доброту, живот. Али и дивно просејава стрепњу, сузе, бол, раздвојеност, па и смрт неминовну.

Неухватљиви речни ток Врбаса и његове махом зелене обале смирују, оплемењују. У њега се улива Црквена. Бројне стазе уз реку сведоци су бројних младалачких љубави, романтике. Смуђ, сладак „као путер” служи се у маленом ресторану тик уз корито Врбаса, а преукусне ћуреће кобасице у строгом центру града.

Како се времена и погледи на ствари мењају! Меша Селимовић је у књизи „Дервиш и смрт” кроз лик Ахмета Нурудина изрекао: „Четрдесет ми је година, ружно доба. Човек је још млад да би имао жеља, а стар да их остварује... Штета што немам десет година више, па би ме старост чувала од побуна, или десет година мање па би ми било свеједно”. Насупрот, с дозом ироније, Лоренцо Мароне („Ситнице које живот значе”) констатује да аутентични живот може да „почне” и после седамдесете, нарочито ако си претходне године „протраћио”. Уз сва биолошка ограничења изгледа ипак да је посреди индивидуална, претежно психолошка ствар. Притом, у Бањалуци се може уживати од детињства до судбинског краја.

Она је сачувала здање некадашње железничке станице претворено у Музеј савремене умјетности Републике Српске, док кроз ону актуелну још тутње и чувене локомотиве „дизелке”. Биће да је тајна разлистане лепоте бањалучког миљеа у нежности, у боји,/ У мирису, звуку, складу,/ У укусу, у додиру./ У облику и ритму, речима, и у покрету./ У облини, свежини и бистрини./ У неописивом осећају снаге и милине./ Језгра, суштине./ У осећањима./ У детаљу, финеси, у целини, у динамици./ У жељи и жудњи./ У зори, у сваком рађању новог бића./ У дому, породици./ У ритуалима и на карневалима./ У чекаоници, на колодвору./ У поласцима и доласцима./ У  тугама, у растанцима, па и у горким патњама прожетим успоменама./ У „откуцају” преслице и вршалице, и на клацкалици./ У времешним али и савременим зградама, у усменим предањима, у причама./ У музици, у стиховима, споменицима, скулптурама./ У филму, позоришту и у балету. / У музејима и галеријама./ На сликама и фотографијама./ У јучерашњици, у књигама./ У пољским и занатским радовима./ У игри, у погледу, у магличастој нади./ У свим годишњим и старосним добима и месечевим менама./ Лепота је у природи, у небу, у води./ У роси и слани./ У огледалу и шуму реке./ У равницама и узвишењима, у долинама, на планинама./ У лишћу и крошњама./ У путовањима, новим пределима и пејзажима./ У једноставности разноврсног./ Она је у многочијем срцу, на лицу, телу, у сâмом опису ње сâме./ Лепота је у смењивању мира и немира./ И у процесу и у резултатима стварања./ У плодовима бисерним, а и у храни, пићу./ У такмичењима и забавама./ У свеколиком напору, данима и ноћима./ У промишљању и маштању./ У биљкама и животињама./ У љубави нарочито, па и у греху чула,/ Као и у обећањима и праштањима./ Лепота је у нама и у другима./ У повезивању људи, у размени искустава њихових./ У очима мотриоца али у очима оним које се притом нетремице мотре./ У трагању, у коцкица слагању./ Лепота је у животу, у његовом току./ У сећањима и веровањима./ У сновима, у двоје непроспаваним ноћима./ У молитвама, у нашим јутрима./ У сунцу, у звездама, на киши и снегу./ У земљи, у ваздуху./ У отрежњујућим кишама, у дуги./ У наступајућим сутонима./ У срдачним сусретима, па и у елегантним спорењима./ У просвећивању раскошном, али и у смисленој тишини./ Особито у узвишеној светлости./ И напољу, и оној од свеће, лампе, посебно у оној душевној, унутарњој./ Слојевитој, често до краја необјашњивој./ Магичној, чаробној./ Лепота је у сваком тренутку њенога препознавања./ У прецима, партнерима и потомцима./ У нашим коренима и гранама./ У пријатељима, другарима и колегама./ У познаницима и пролазницима./ Нашао сам праменове поетике и љупкости наново у гостољубивим прељубазним мештанима./ На бањалучким мостовима и мостићима, у гроздовима млађарије на улицама и у кафићима./ У заносним Бањалучанкама и отреситим бањалучким момцима./ У парковима, у пешачкој зони Господске улице, у Борику, на булеварима, раскрсницама, кружним токовима и у ћевабџиницама./ У цветним двориштима и трешњиним стаблима по сокацима./ У прекрасној палати Републике, у црквама и џамијама./ У древној тврђави Кастелу и у околним шумама./ У цветним двориштима, алејама./ У сенци кестена, у алејама./ А и на једној дугачкој зеленилом оивиченој путањи дуж Врбаса моћног./ У грчевитим на клупи загрљајима, и на трави окупаној бескрајно страсним пољупцима./ У тим прекратким часовима лебдеће среће, макар и неповратнима.

Један мој пријатељ је пре више година „загубио” у Бањалуци своју највећу, малтене животну љубав. Платонску, додуше. Од тог кобног дана нестала је из његовог видокруга. Дуња, Андреа, заборавио сам њено прâво име. А и дан-данас је његова муза, опсесија, инспирација. Са сјајем у зеницама, каже да је обожавала црвено и црно, имала косу боје махагонија, често носила висеће минђуше и дуге, широке сукње. Можда му је била упечатљива баш зато што је није ни упознао? Што је фасцинација за њом постојана. На крају крајева, он је песник, лиричар, а она његов вечити нежни бели облак – сетих се Мајаковског (али не „Облака у панталонама”!), или чак читаво плаво небо – паде ми на ум Мика Антић, „Тако замишљам небо”.

Бањалука са околином величанствен је простор који може да нас подсети на животно обиље, на земаљске дарове, на утишавање хода. Можда и на оно романескно, филозофско Кундерино „Успоравање”. Да би се, и поред многих брига, уживало у сваком праскозорју, да би се славила заводљивост бивствовања. Сва је прилика да би у том земаљском блаженству и знаменита Десанка Максимовић „имала више времена”.

„У мени се јавља чежња за давањем новог смисла човечјем животу који је постао бесмислен”. (Херман Хесе)

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa