Banjalučke čežnje

„Volim Banjaluku, nemam što glumiti.” (Arsen Dedić)

Ne, nisam „u Mostaru voleo neku Svjetlanu jedne jeseni”, kao maestro Pero Zubac. Ali sam se u Banjaluci opet – posle izvesne pauze – ovoga proleća susreo s mnoštvom toga dražesnog, nezaboravnog. S toplim, neposrednim, ljudskim, živahnim. Uprkos izloženosti spoljnim i unutrašnjim pritiscima, teretima dalje i skorašnje prošlosti, nerešenim političkim, društvenim i državnim pitanjima, materijalnim nedaćama, neizvesnostima. Ali ovo nije tekst o tome. Njegova tema je ovlašna skica tamošnje lepote: ljudi, arhitekture, pejzaža, prirode. Počev od duhovnosti i duhovitosti, vrcavosti, humora, satire koja ne vređa, ali se neretko i blago podsmeva. Ne štedeći nikoga. Ozbiljna univerzitetska (i druga) predavanja. Druge kulturne priredbe. Osobito raspevana, nadahnuta književna popodneva i večeri. Aforizmi koji leče, pročišćavaju dušu, a naročito poezija, osobito ona posvećena pristiglom proleću. Koja zahvata dubine i istorije i srca, poezija koja slavi sreću, dobrotu, život. Ali i divno prosejava strepnju, suze, bol, razdvojenost, pa i smrt neminovnu.

Neuhvatljivi rečni tok Vrbasa i njegove mahom zelene obale smiruju, oplemenjuju. U njega se uliva Crkvena. Brojne staze uz reku svedoci su brojnih mladalačkih ljubavi, romantike. Smuđ, sladak „kao puter” služi se u malenom restoranu tik uz korito Vrbasa, a preukusne ćureće kobasice u strogom centru grada.

Kako se vremena i pogledi na stvari menjaju! Meša Selimović je u knjizi „Derviš i smrt” kroz lik Ahmeta Nurudina izrekao: „Četrdeset mi je godina, ružno doba. Čovek je još mlad da bi imao želja, a star da ih ostvaruje... Šteta što nemam deset godina više, pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno”. Nasuprot, s dozom ironije, Lorenco Marone („Sitnice koje život znače”) konstatuje da autentični život može da „počne” i posle sedamdesete, naročito ako si prethodne godine „protraćio”. Uz sva biološka ograničenja izgleda ipak da je posredi individualna, pretežno psihološka stvar. Pritom, u Banjaluci se može uživati od detinjstva do sudbinskog kraja.

Ona je sačuvala zdanje nekadašnje železničke stanice pretvoreno u Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske, dok kroz onu aktuelnu još tutnje i čuvene lokomotive „dizelke”. Biće da je tajna razlistane lepote banjalučkog miljea u nežnosti, u boji,/ U mirisu, zvuku, skladu,/ U ukusu, u dodiru./ U obliku i ritmu, rečima, i u pokretu./ U oblini, svežini i bistrini./ U neopisivom osećaju snage i miline./ Jezgra, suštine./ U osećanjima./ U detalju, finesi, u celini, u dinamici./ U želji i žudnji./ U zori, u svakom rađanju novog bića./ U domu, porodici./ U ritualima i na karnevalima./ U čekaonici, na kolodvoru./ U polascima i dolascima./ U  tugama, u rastancima, pa i u gorkim patnjama prožetim uspomenama./ U „otkucaju” preslice i vršalice, i na klackalici./ U vremešnim ali i savremenim zgradama, u usmenim predanjima, u pričama./ U muzici, u stihovima, spomenicima, skulpturama./ U filmu, pozorištu i u baletu. / U muzejima i galerijama./ Na slikama i fotografijama./ U jučerašnjici, u knjigama./ U poljskim i zanatskim radovima./ U igri, u pogledu, u magličastoj nadi./ U svim godišnjim i starosnim dobima i mesečevim menama./ Lepota je u prirodi, u nebu, u vodi./ U rosi i slani./ U ogledalu i šumu reke./ U ravnicama i uzvišenjima, u dolinama, na planinama./ U lišću i krošnjama./ U putovanjima, novim predelima i pejzažima./ U jednostavnosti raznovrsnog./ Ona je u mnogočijem srcu, na licu, telu, u sâmom opisu nje sâme./ Lepota je u smenjivanju mira i nemira./ I u procesu i u rezultatima stvaranja./ U plodovima bisernim, a i u hrani, piću./ U takmičenjima i zabavama./ U svekolikom naporu, danima i noćima./ U promišljanju i maštanju./ U biljkama i životinjama./ U ljubavi naročito, pa i u grehu čula,/ Kao i u obećanjima i praštanjima./ Lepota je u nama i u drugima./ U povezivanju ljudi, u razmeni iskustava njihovih./ U očima motrioca ali u očima onim koje se pritom netremice motre./ U traganju, u kockica slaganju./ Lepota je u životu, u njegovom toku./ U sećanjima i verovanjima./ U snovima, u dvoje neprospavanim noćima./ U molitvama, u našim jutrima./ U suncu, u zvezdama, na kiši i snegu./ U zemlji, u vazduhu./ U otrežnjujućim kišama, u dugi./ U nastupajućim sutonima./ U srdačnim susretima, pa i u elegantnim sporenjima./ U prosvećivanju raskošnom, ali i u smislenoj tišini./ Osobito u uzvišenoj svetlosti./ I napolju, i onoj od sveće, lampe, posebno u onoj duševnoj, unutarnjoj./ Slojevitoj, često do kraja neobjašnjivoj./ Magičnoj, čarobnoj./ Lepota je u svakom trenutku njenoga prepoznavanja./ U precima, partnerima i potomcima./ U našim korenima i granama./ U prijateljima, drugarima i kolegama./ U poznanicima i prolaznicima./ Našao sam pramenove poetike i ljupkosti nanovo u gostoljubivim preljubaznim meštanima./ Na banjalučkim mostovima i mostićima, u grozdovima mlađarije na ulicama i u kafićima./ U zanosnim Banjalučankama i otresitim banjalučkim momcima./ U parkovima, u pešačkoj zoni Gospodske ulice, u Boriku, na bulevarima, raskrsnicama, kružnim tokovima i u ćevabdžinicama./ U cvetnim dvorištima i trešnjinim stablima po sokacima./ U prekrasnoj palati Republike, u crkvama i džamijama./ U drevnoj tvrđavi Kastelu i u okolnim šumama./ U cvetnim dvorištima, alejama./ U senci kestena, u alejama./ A i na jednoj dugačkoj zelenilom oivičenoj putanji duž Vrbasa moćnog./ U grčevitim na klupi zagrljajima, i na travi okupanoj beskrajno strasnim poljupcima./ U tim prekratkim časovima lebdeće sreće, makar i nepovratnima.

Jedan moj prijatelj je pre više godina „zagubio” u Banjaluci svoju najveću, maltene životnu ljubav. Platonsku, doduše. Od tog kobnog dana nestala je iz njegovog vidokruga. Dunja, Andrea, zaboravio sam njeno prâvo ime. A i dan-danas je njegova muza, opsesija, inspiracija. Sa sjajem u zenicama, kaže da je obožavala crveno i crno, imala kosu boje mahagonija, često nosila viseće minđuše i duge, široke suknje. Možda mu je bila upečatljiva baš zato što je nije ni upoznao? Što je fascinacija za njom postojana. Na kraju krajeva, on je pesnik, liričar, a ona njegov večiti nežni beli oblak – setih se Majakovskog (ali ne „Oblaka u pantalonama”!), ili čak čitavo plavo nebo – pade mi na um Mika Antić, „Tako zamišljam nebo”.

Banjaluka sa okolinom veličanstven je prostor koji može da nas podseti na životno obilje, na zemaljske darove, na utišavanje hoda. Možda i na ono romaneskno, filozofsko Kunderino „Usporavanje”. Da bi se, i pored mnogih briga, uživalo u svakom praskozorju, da bi se slavila zavodljivost bivstvovanja. Sva je prilika da bi u tom zemaljskom blaženstvu i znamenita Desanka Maksimović „imala više vremena”.

„U meni se javlja čežnja za davanjem novog smisla čovečjem životu koji je postao besmislen”. (Herman Hese)

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista