Каква нам је школа потребна

И даље сагледавамо промене које је донело време, док са друге стране тежимо томе да претпоставимо какве ће тек донети. Нова дешавања и открића засигурно ће променити свакодневни живот који познајемо, као што су то урадили пандемија и украјински рат. Ипак, људски домети мисли не досежу довољно далеко да можемо сагледати оно што је пред нама, попут питања који послови ће бити тражени за десет година, а који ускоро неће постојати. Главну битку са овим проблемом воде школе, чији задатак јесте припрема младих људи за „непредвидиво” и надолазеће. Ова борба има помака јер школа више не нуди знања и вештинe које припадају прошлости, већ их иновира и даје им дух садашњости. Постављају се питања: Да ли је ово довољно? Како направити школу за 21. век, ако не знамо куда свет иде?

Пре свега, потребно је да школа укалупљивање храбрости и креативности замени неговањем свих потенцијала детета и развојем његове личности. Иако се написано сматра једним од кључних циљева образовања и васпитања, нарочито основношколског, личност ученика се развија све док је по мери „идеалног калупа”. Да би се циљ остварио у потпуности, физичку и психичку пасивност треба заменити активностима заснованим на практичном раду и стваралаштву. Шта то значи у пракси?

Понудити више физичке активности, но што је има данас. Учити ученике да размишљају и размотрити одговоре који су опречни нашима – уместо вредновања репродуктивног понављања као највишег знања. Вратити школу као активног борца и на поље васпитања и универзалних људски вредности – без обзира на временске одреднице о којима говоримо. Толико хваљено финско искуство у образовању инсистира на раду деце, на пракси, на боравку у природи, али и на самосталности у учењу и на креативности. Тешко је пресликати фински образовни модел код нас, пре свега због различитих идеала које имамо као друштво. У Финској најбољи студенти иду у просвету, а првом човеку те земље није проблем да призна да није успео да постане наставник, па је зато запливао у политичким водама. Ипак, могуће је извући корисне смернице из њега и уобличити их тако да буду прилагођене „нашем поднебљу”: мање садржаја, али темељније обрађеног, теоријска знања стећи практичним радом, учење напамет заменити решавањем проблема, неговање уместо гушења ученичких ставова и креативности.

Овакви облици слободе не доводе до ремећења дисциплине или потребе за агресивним ауторитетима чија су уста пуна речи о „правима деце”. То је простор у коjем се дисциплина негује тиме што се свако осећа прихваћено и добродошло, деца не раде шта им се прохте, већ истрајним радом достижу резултате, а сарадња наставника, ученика и родитеља ствара подршку и снагу за све наилазеће олује промена.

Једном речју потребни су нам звездобројци. Звездоброј је стара српска реч која се могла чути у Врању и његовој околини. Значи надарено дете, оно које гледа у звезде. Метафорично, означава оне који маштају и имају визије будућности. Управо такав наслов носи књига сачињена од одломака о одрастању, из биографија, Миланковића, Тесле и Пупина, које је приредила Александра Нинковић Ташић. Иако је тешко очекивати да ће образовање изнедрити новог Теслу, важно је пружити детету могућност кретања тим путем, па колико ко успе да пређе.

Тим путем иде и основна школа „Звездобројци” из Београда која негује најбоља светска искуства у образовању и традиционалне вредности. Иако су настојали да у свом раду споје вредности различитих праваца и школских система, они не представљају копију, већ оригинално обликовање тих пракси према потребама нашег простора. Инсистирају на индивидуализованом приступу ученику, на подршци развоју самосвојног и самосталног детета, на свакодневним физичким активностима, на математици која мотивише да се проблем реши из различитих углова, не да се формуле механички упамте. Њихова оригиналност огледа се и у креирању предузетничке радионице којом се ученици уводе у свет рада и новца, те их тако на најбољи начин припремају за изазове будућности. Такође, на књижевној радионици изучавају светске и српске књижевне класике, као средства за дечју анализу и разговоре о реалним животним проблема, али и уживање у лепоти исказа тих дела. Све то, уз редовне физичке активности, употпуњене и шумском педагогијом, доводи до тога да деца буду психофизички јача и зрелија у односу на њихове вршњаке који дуго времена проводе у клупама као пасивни конзументи образовних садржаја. Они своје идеје не чувају себично за себе, већ граде пут којим треба да крену и друге школе, али и родитељи, као кључни субјекти васпитања и образовања.

Политички аналитичар