Kakva nam je škola potrebna

I dalje sagledavamo promene koje je donelo vreme, dok sa druge strane težimo tome da pretpostavimo kakve će tek doneti. Nova dešavanja i otkrića zasigurno će promeniti svakodnevni život koji poznajemo, kao što su to uradili pandemija i ukrajinski rat. Ipak, ljudski dometi misli ne dosežu dovoljno daleko da možemo sagledati ono što je pred nama, poput pitanja koji poslovi će biti traženi za deset godina, a koji uskoro neće postojati. Glavnu bitku sa ovim problemom vode škole, čiji zadatak jeste priprema mladih ljudi za „nepredvidivo” i nadolazeće. Ova borba ima pomaka jer škola više ne nudi znanja i veštine koje pripadaju prošlosti, već ih inovira i daje im duh sadašnjosti. Postavljaju se pitanja: Da li je ovo dovoljno? Kako napraviti školu za 21. vek, ako ne znamo kuda svet ide?

Pre svega, potrebno je da škola ukalupljivanje hrabrosti i kreativnosti zameni negovanjem svih potencijala deteta i razvojem njegove ličnosti. Iako se napisano smatra jednim od ključnih ciljeva obrazovanja i vaspitanja, naročito osnovnoškolskog, ličnost učenika se razvija sve dok je po meri „idealnog kalupa”. Da bi se cilj ostvario u potpunosti, fizičku i psihičku pasivnost treba zameniti aktivnostima zasnovanim na praktičnom radu i stvaralaštvu. Šta to znači u praksi?

Ponuditi više fizičke aktivnosti, no što je ima danas. Učiti učenike da razmišljaju i razmotriti odgovore koji su oprečni našima – umesto vrednovanja reproduktivnog ponavljanja kao najvišeg znanja. Vratiti školu kao aktivnog borca i na polje vaspitanja i univerzalnih ljudski vrednosti – bez obzira na vremenske odrednice o kojima govorimo. Toliko hvaljeno finsko iskustvo u obrazovanju insistira na radu dece, na praksi, na boravku u prirodi, ali i na samostalnosti u učenju i na kreativnosti. Teško je preslikati finski obrazovni model kod nas, pre svega zbog različitih ideala koje imamo kao društvo. U Finskoj najbolji studenti idu u prosvetu, a prvom čoveku te zemlje nije problem da prizna da nije uspeo da postane nastavnik, pa je zato zaplivao u političkim vodama. Ipak, moguće je izvući korisne smernice iz njega i uobličiti ih tako da budu prilagođene „našem podneblju”: manje sadržaja, ali temeljnije obrađenog, teorijska znanja steći praktičnim radom, učenje napamet zameniti rešavanjem problema, negovanje umesto gušenja učeničkih stavova i kreativnosti.

Ovakvi oblici slobode ne dovode do remećenja discipline ili potrebe za agresivnim autoritetima čija su usta puna reči o „pravima dece”. To je prostor u kojem se disciplina neguje time što se svako oseća prihvaćeno i dobrodošlo, deca ne rade šta im se prohte, već istrajnim radom dostižu rezultate, a saradnja nastavnika, učenika i roditelja stvara podršku i snagu za sve nailazeće oluje promena.

Jednom rečju potrebni su nam zvezdobrojci. Zvezdobroj je stara srpska reč koja se mogla čuti u Vranju i njegovoj okolini. Znači nadareno dete, ono koje gleda u zvezde. Metaforično, označava one koji maštaju i imaju vizije budućnosti. Upravo takav naslov nosi knjiga sačinjena od odlomaka o odrastanju, iz biografija, Milankovića, Tesle i Pupina, koje je priredila Aleksandra Ninković Tašić. Iako je teško očekivati da će obrazovanje iznedriti novog Teslu, važno je pružiti detetu mogućnost kretanja tim putem, pa koliko ko uspe da pređe.

Tim putem ide i osnovna škola „Zvezdobrojci” iz Beograda koja neguje najbolja svetska iskustva u obrazovanju i tradicionalne vrednosti. Iako su nastojali da u svom radu spoje vrednosti različitih pravaca i školskih sistema, oni ne predstavljaju kopiju, već originalno oblikovanje tih praksi prema potrebama našeg prostora. Insistiraju na individualizovanom pristupu učeniku, na podršci razvoju samosvojnog i samostalnog deteta, na svakodnevnim fizičkim aktivnostima, na matematici koja motiviše da se problem reši iz različitih uglova, ne da se formule mehanički upamte. Njihova originalnost ogleda se i u kreiranju preduzetničke radionice kojom se učenici uvode u svet rada i novca, te ih tako na najbolji način pripremaju za izazove budućnosti. Takođe, na književnoj radionici izučavaju svetske i srpske književne klasike, kao sredstva za dečju analizu i razgovore o realnim životnim problema, ali i uživanje u lepoti iskaza tih dela. Sve to, uz redovne fizičke aktivnosti, upotpunjene i šumskom pedagogijom, dovodi do toga da deca budu psihofizički jača i zrelija u odnosu na njihove vršnjake koji dugo vremena provode u klupama kao pasivni konzumenti obrazovnih sadržaja. Oni svoje ideje ne čuvaju sebično za sebe, već grade put kojim treba da krenu i druge škole, ali i roditelji, kao ključni subjekti vaspitanja i obrazovanja.

Politički analitičar