Еустахија Арсић, српска Жорж Санд

Након што је почетком 15. века монахиња Јефимија (1349–1405) концем извезла „Похвалу кнезу Лазару”, чиме се у књигу српске књижевности уписала златним словима као прва српска песникиња, на српском књижевном небу дуго се није родила умна Српкиња вична перу. Тако је било све до 1776. године, када се у Иригу родила Еустахија (Евстахија) Арсић, која се сматра првом српском (славјаносербском) књижевницом, пионирком међу српским књижевницама. За разлику од Јефимије, која је свој лирски запис извезла концем, Еустахија је узела перо у руке и штампала своје књиге, као прва Српкиња која се одважила на тако нешто.

Одрастала је у породици у којој су се неговали космополитизам и просветитељство. С породицом, оцем Гаврилом Цинћићем и мајком Мартом, убрзо се преселила у румунски град Арад, где је наставила да живи и где је и умрла. Ипак, свој Ириг никад није заборавила. С поносом је истицала да се у Иригу рађају само изузетни људи, односно „они који су осим света”. Поред тога што се бавила писањем, залагала се и за образовање жена, чиме је стекла епитет умне жене. То је и била. Еустахија Арсић без сумње је била претеча српског (књижевног) феминизма, али и велика добротворка.

Живела је прилично слободоумно. Удавала се чак три пута. Прво је била у браку с трговцем Лацковићем у Копривници, потом са богаташем и племићем Томиславом Радовановићем у Карловцу. Њен трећи супруг је био Сава Арсић (1760–1824), градоначелник арадски и добротвор српске и румунске просвете. Управо захваљујући браку са Савом Арсићем доспела је у високо друштво. Своју позицију користила је како би се бавила просветитељским и добротворним радом. Говорила је неколико језика: немачки, енглески, румунски, латински, грчки и француски. Читала је дела Јована Рајића, Атанасија Стојковића, Павла Кенђелца. Наводило се да је преводила Волтера, Виланда, Џемса Томсона. Помињали су је и њени савременици, како њеног рода, тако и странци, дивећи се српској култури која је изнедрила једну тако умну и образовану жену. Једна је од првих претплатница на дела просветитеља и светског путника Доситеја Обрадовића.

Управо попут Жорж Санд (1804–1876), с којом су је често поредили, Еустахија је своје прво књижевно дело, под насловом „Совјет матрниј обојега пола јуности сербској и валанијској”, објавила анонимно, и то у Будиму, 1814. године. Своје име сакрила је испод једне од две песме које су биле додате на крају књиге. Век касније, угледни српски професор Андра Гавриловић годину 1814. означио је као прву „од како се у српској књижевности јавља женскиња, јавља Српкиња с пером у руци, као књижевник”. И то је заиста био велика прекретница у историји српске (посебно) женске књижевности. Еустахија Арсић била је и прва жена која је постала чланица Матице српске (1838). Дуго се није знало који се лик крије иза имена Еустахије Арсић, али је случајно откривен, као портрет (дело аустријског мајстора Бауера) који се налазио на порцеланској шољици пронађеној у заоставштини Еустахијиног другог супруга Томислава Радовановића.

Иако је за живота била цењена и слављена, Еустахија Арсић је убрзо након смрти заборављена. А управо је то била њена највећа слутња и страх ‒ да буде заборављена и да јој се име никад не спомене. Три деценије пре него што је преминула написала је своју последњу жељу у стиху, молећи песнике да јој макар спомену име: „Спомените мја со пјесними, љубимци музи, ту ја жертву потребујем благодарности”, што се тада, нажалост, није остварило.

Еустахија, „српска Жорж Санд”, „љубитељица муза”, „високоучена госпођа”, прва српска књижевница која је штампала своје књиге и добротворка која ће остати упамћена и као мецена српских књижевника (попут Јоакима Вујића и Вука Караџића), српских и румунских грађанских, верских и образовних институција, умрла је у Араду 1843. године.

Приближно место њеног вечног починка обележила је Црквена општина при цркви Храма Светих апостола Петра и Павла, и то мраморном плочом на црквеном зиду, која је откривена тек 2003. године. Како би се истакао значај Еустахије Арсић за културу српске мањине у Румунији, поводом 170. годишњице њене смрти у Темишвару је 2013. објављено фототипско издање њених књига. Аутор предговора и приређивач књиге је Стеван Бугарски, а издавач Савез Срба у Румунији, уз финансијску подршку Департмана за међуетничке односе Владе Румуније. Ове године обележава се 180 година од смрти прве српске књижевнице Еустахије Арсић.

Др Ана Стјеља