Уметност је велика

Кад кренете чувеном београдском штрафтом, Кнез Михаиловом, на њеном почетку, у Галерији „Графички колектив”, наћи ћете нове цртеже Тафила Мусовића, београдског сликара, из циклуса „Забава”, где је пре три деценије одржао прву самосталну изложбу. И на крају Кнез Михаилове, тачније у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”, вечерас у 19 часова његову ретроспективну поставку под називом „Згуснуто сећање” отвориће Мрђан Бајић и Небојша Брадић, министар културе.

Тафил Мусовић, београдски ђак, већ две деценије живи и ради Амстердаму. Слика и размишља о свету око себе са великим жаром, све доживљава веома дубоко. Догађало се да је читаве циклусе својих радова уништио јер је сматрао да може боље и више. Албанац по рођењу, одрастао је и школовао се у Београду, а у иностранству се декларише као српски сликар, иако му то често није била никаква препорука.

Екипа „Политике” посетила је јуче Мусовића у Павиљону „Цвијета Зузорић” док је изложба припремана. Слике великих и средњих формата, као и групе цртежа, укупно око 120 радова, настајале су од 1986. до данас, у циклусима „Death of Garcia Lorca”, „Omage to Fernando Pessoa”, „Bonjour monsieur Musovic”, „Exhile from Paradize”, „Max Beckman in Amsterdam”.

Тафил Мусовић се добро расположен, окружен сликама и цртежима прво присетио својих почетака:

(/slika2)– Кад помислим на период од три деценије, колико је прошло од моје прве изложбе у „Графичком колективу” , сетим се Анушке Чолак-Антић, некадашње управнице ове галерије, иначе жене Леонида Шејке, која је веровала у мене и говорила ми да сам много талентован. Не морам да наглашавам колико је то много значило на почетку каријере. Захвалан сам и Љиљани Ћинкул, ликовној критичарки „Политике”, због свега што је урадила за мене и омогућила ми да имам целовиту ретроспективу у „Цвијети Зузорић”. Ова изложба није само показивање свега шта ја могу да урадим, већ и начин на који је она одала поштовање мом раду. Изложба у „Графичком колективу” се зове „Забава”, тема је бокс, и та моја прича говори о томе да се наша природа није променила две хиљаде година. Људи који гледају бокс желе да виде што више крви и падања у несвест. То је забава, сви су одушевљени, подсетимо да су то исто радили гладијатори у римској Арени. Одувек се уживало у насиљу!

На питање како га публика прихвата овде, а како у Холандији, где живи, Мусовић је одговорио:

– Овде ипак имам неко име, овде сам познат, а тамо, у Амстердаму, сам познат, али у уским круговима, а предрасуде тамо свакако постоје. Једном приликом сам одржао говор на својој изложби у Амстердаму, управо зато што нас други некако одмах повежу са Балканом и ратовима . Тада сам рекао следеће: Нисам доживео ниједан рат, нисам био гладан, никад се нисам смрзавао имао сам нормалан живот, чак срећан. Моја уметност почива на једној фамилији уметника Не сликам лажи, оне се не могу насликати као што се ни истина не може насликати, ја се искључиво бавим бојом кад сликам, проблемима слике и не постоји ништа изван тога. Слика је нова реалност и сваки уметник је прави, чак и не поручујем ништа, а уметност је велика јер се може читати са више страна. И ја сам морам да гледам сопствену слику да видим шта сам насликао. Моја уметност почива на венецијанској школи, Тицијану, Каравађу, Веласкезу, Гоји, Рембранту, Ван Гогу, Мунку, и код Бејкона престаје прича. То је мој мени. 

Мусовића смо питали и да ли се од сликарства може живети у иностранству, и како би објаснио циклусе које ћемо видети у Павиљону „Цвијета Зузорић”, на шта је одговорио:

– Живим мирно и скромно у Амстердаму. Кад ми се догоди изложба, то је за мене ексцес. Дакле, радим свој посао и живим од уметности, тачније држим главу изнад воде и ништа више од тога. Слике које су пред вама настајале су у различитим периодима, излагао сам већину ових радова у добрим страним галеријама. Осећам се комотно зато што имам дивну супругу. Пословица да иза успешног човека стоји права жена у мом случају је истинита. Иначе, садржај је покретач уметности, а када се слика направи, садржај и форма су толико везани да се ту не може разлучити шта је шта, и тада је рад добар. Ето, циклус „Обећани рај” говори о томе да је наш рај наша планета. Ако погледате све друге планете, то јесте тако. Али тај рај нестаје највише због човека и његовог односа према природи. Ко су ти људи који нам обећавају рај? То су они екстремно лево или екстремно десно. Циклус „Добро јутро” показује пејзаж без икаквог зеленила, а у свакој од ових слика је скривен мој портрет у виду извора. Хтео сам да покажем да исправно мислим кад кажем да природу треба чувати.