Достојанствена смрт или убиство

„Неке кости просто су ми поједене. Више немам ни горњу ни доњу вилицу. У овом тренутку никоме није јасно како се држе моји зуби. Молим да ми се дозволи да умрем, јер не желим да тумор каже последњу реч.” Овим речима, написаним крајем фебруара, Францускиња Шантал Себир образложила је захтев да се над њом спроведе еутаназија. Иако је боловала од ретког облика рака лица, суд није одобрио „достојанствену смрт”, како су говорили њени истомишљеници, односно над њом није почињен „злочин”, како тврде противници „убиства из милосрђа”. Два дана после судске одлуке Себирова је умрла под неразјашњеним околностима.

Већина савремених законодавстава еутаназију третира као привилеговани облик убиства. У том случају, при изрицању казне суд у разматрање узима мотив злочина и захтев жртве за смрћу, што доприноси да пресуда буде блажа.

Таква је ситуација и у Србији, где Кривични закон из 2005. године за ово дело предвиђа казну од шест месеци до пет година затвора, насупрот „обичном” убиству за које следи од пет до 15 година робије. Иначе, разлика између ова два убиства постојала је и у Краљевини Југославији. После Другог светског рата, па све до 2005. године, еутаназија је била изједначена са обичним убиством.

– Судска пракса у свету показује раскорак између запрећености казне за ово кривично дело и благости кажњавања. Судови најчешће доносе ослобађајуће или условне пресуде, уз нагласак на милосрђе као мотив и молбу умирућег да му се скрате муке – истиче Драгана Петровић, професорка кривичног права и поборник легализације еутаназије. По њеним речима, несклад постоји и у односу лекара према пацијентима. На пример, у Србији, еутаназија је све присутнија у здравственим установама, при чему не долази до законског санкционисања.

– У свом пасивном облику, еутаназија се код нас спроводи више него што се мисли, али је обавијена велом тајне. Друштво мора да се суочи са том чињеницом, прихватајући вредности, али поштујући и квалитет људског живота. Јер, једно не искључује друго, напротив – образлаже Петровићева свој став, додајући да код нас још ниједан лекар није осуђен за ово дело. Она сматра да би се злоупотреба еутаназије могла спречити уз прецизну законску процедуру и строго придржавање правила.

– Код еутаназије је најважнији мотив, који није мржња или злонамерност, већ – милосрђе. Зато закон мора да постави оштру „демаркациону линију” између еутаназије и убиства. Људима треба дати право да одаберу достојанствену смрт у случају неизлечивих болести – јер, није важно само како се живи, већ и како се умире – каже наша саговорница. Уз оцену да код нас нема озбиљне јавне расправе о овом питању, Петровићева додаје да је тешко оценити већински став јавности.

Марко Контић, хирург и председник Етичког комитета Српског лекарског друштва, сматра апсурдним да лекари, задужени за бригу о животу пацијента, тај исти живот некоме одузимају. Истичући бројне примере оздрављења наизглед неизлечивих болесника, Контић наглашава пресудну улогу лекара.

– Доктор од којег болесник захтева умирање није добар доктор. Вера у оздрављење јача је од болова и болести, а лекар треба да у пацијенту пробуди ту веру. Ако у томе успе, оболели неће тражити смрт, већ његову помоћ – категоричан је Контић, који еутаназију види као „облик смртне казне”.

– Медицина није инжењеринг, а лекари нису богови који држе у рукама животе својих пацијената. Будући да никада не можемо са стопроцентном сигурношћу да тврдимо како за болест нема лека, морамо се до последњег момента борити за живот болесника – истиче Контић, додајући да је чуо приче о спровођењу еутаназије у Србији, али да не зна ни за један конкретан случај. Иначе, Етички комитет СЛД на редовним заседањима већ годинама се једногласно изјашњава против легализовања еутаназије. Ипак, Контић тврди да би, у случају да Светска здравствена организација заузме позитиван став о легализацији, и код нас било спремности за прихватање такве одлуке. Међутим, расправе о „убиству из милосрђа”, по њему, пролазног су карактера.

– Верујем да ће напредак медицине и науке у будућности дебате о еутаназији ставити ад акта – закључује наш саговорник.

Холандија је прва земља у којој је пре неколико година озакоњено право на убиство из милосрђа, примењиво чак и на децу старију од 12 година. Стопама Холандије убрзо је кренула и Белгија, а милосрдно убиство је легализовано и у Јапану, Кини, Колумбији, као и појединим државама у Америци.

Димитрије Буквић

---------------------------------------------------

Шта каже црква

Српска православна црква је против еутаназије. Став СПЦ заснива се на библијском учењу, по којем је Бог створио човека. Стога, човеково тело је храм Духа светога и сваки атак на њега уједно је напад на Бога. „Појединац мора да буде свестан непроцењиве вредности живота као божјег дара, тако што ће га чувати од бола, патње и превремене смрти. Нико нема права да затражи своју смрт, нити било ко сме другоме да одузме живот, јер га није ни створио, већ то може да учини само Бог”, наводи се у часопису „Православље”, званичним новинама српске Патријаршије.