Било једном у земљи кошарке

Кошаркашки савез Југославије се 1973. године налазио у трособном стану у Цетињској улици. У савезу је радила Соња Младеновић с помоћницом којој нажалост не знам име. Економ у савезу је био Драган Веланац. Председник савеза је био продекан Технолошког факултета професор др Радомир Шапер, који је заједно с Бором Станковићем, Небојшом Поповићем и Александром Николићем поставио темеље југословенске кошарке. Југославија је била светски и европски првак. Било је и кошаркаша и тренера.

Кошарка није била уносан посао који је доносио лаку и брзу зараду. Није било милионских уговора. Млади су се кошарком бавили из љубави и истовремено студирали. Субота је била празник кошарке. Дупли програм у Хали спортова на Новом Београду, играју Црвана звезда – ОКК Београд и Партизан – Раднички. Хала је испуњена до последњег места и задимљена (било је дозвољено пушење). На терен излазе кошаркаши: инжењери електротехнике Слободан Јелић и Драгиша Вучинић, архитекта Владимир Карати, грађевински инжењер Блаж Котарац, лекар Иван Сарјановић, професор на Рударском факултету др Милун Маровић и други дипломирани инжењери, правници, економисти да их не помињем све. И сви они су дипломирали регуларно на државном, а не на неком приватном факултету. Није их ни било. Сви поменути су уз редовне студије догурали и до дреса репрезентације. Уз њих је стасао, по избору ФИБА, најбољи играч света 1978. Дражен Далипагић. Публика познаје кошарку и дошла је да ужива у игри мајстора. Нема застава, ни вођа навијача. Сваки добар потез се поздравља аплаузом. После утакмице играчи се поздраве и изађу с терена, а публика се мирно разиђе. Данас публика вређа и гађа судије и играче разним предметима. Групе навијача се туку међусобно. После утакмице играчи се захваљују и аплаудирају публици. Све се окренуло наопако.

Кошарка у Србији је једно време наставила трофејним путем, да би лагано, али сигурно клизила у садашњу ситуацију.

Садашњи КСС се налази у Сазановој улици у двоспратној згради на Врачару. У савезу има тридесетак службеника, а у клубовима нема добрих кошаркаша и тренера. Репрезентација Србије не може да се подичи резултатима. „Стручњаци” би рекли смањила се база. Нема више 20 милиона становника као некада Југославија. Сада их је шест и по милиона. Упитао бих „стручњаке” шта се дешава са кошарком у Литванији која има 2,8 милиона становника и Словенијом од 2,1 милион становника. Због чега је њихова кошарка успешна?

Некада је у Кошаркашком савезу постојао стручни савет. Сачињавали су га врхунски тренери, који су доносили најзначајније одлуке за нашу кошарку. Систем такмичења, рад са младим кошаркашима, избор тренера млађих националних селекција и избор селектора сениорске репрезентације. Нико као Србија нема толико међународно признатих трофејних тренера. Тешко је набројати све њихове репрезентативне и клупске титуле. Нажалост, Душан Ивковић није више с нама, али су ту Божидар Маљковић, Жељко Обрадовић, Светислав Пешић, Душко Вујошевић. Зашто не постоји стручни савет, можемо само да нагађамо. Све велике и важне кошаркашке одлуке се доносе на нивоу менаџера и председника клубова далеко од очију „стручне” јавности. (Где мачке нема мишеви коло воде.)

Који су кошаркашки проблеми данас? Политичари су изашли из својих овлашћења и „контролишу” све и свашта. Колико год новца да има у кошарци – погрешно је усмерен. Све је мање тренера који су барем мало играли кошарку и све мање времена проводе на терену учећи играче индивидуалну технику.

Менаџери и председници клубова (обично неостварени играчки, као и омалене „газде”) важнији су од играча и тренера. Играчи нису образовани, не воле тренинг, не знају шта значи толеранција, комуникација, морал, васпитање...

Медији, који треба да популаришу игру и непосредне актере, пишу о газдама, девојкама играча, трачевима и стварају негативну атмосферу код публике. Паметна и талентована деца не могу бити препозната и форсирана због незнања тренера и због буразерско, кумовских и рођачких веза и интереса.

Има више школа кошарке него клубова, а у првима је основни принцип – масовност и новац, пре талента играча. Ослабило је елементарно васпитање на свим нивоима, па и у кошарци. Нема љубави према кошарци као игри и витешком надметању. У тренерском послу изгубила се васпитна и образовна улога.

Кошарка тражи квалитетне, храбре и паметне људе, а данас доминирају послушни медиокритети. Свака шуша на „Фејсбуку” или „Твитеру” може било кога да пљуне и избламира без покрића. Деца од 15 година се проглашавају асовима и продају као прасићи пред Божић. Нема ентузијазма, а то је у овој игри неопходно на сваком нивоу, независно од пара, квалитета и ранга.

„Научници” говоре да је снага важнија од талента, теретана од технике, фаул од асистенције, а заправо се таленат види по правовременом додавању и разумевању игре (Никола Јокић и Милош Теодосић).

Овде гори оцењују боље и људи који нису шутнули лопту на кош причају о кошарци на телевизији. Говоре како је неки играч добар у дефанзиви или да му је недостајало два поена да буде двоцифрен.

За кратко време смо уништили наш најбољи бренд.

Инжењер, бивши кошаркаш, репрезентативац и тренер