Духовни противотров за друштвене отрове

У Салону Музеја града Београда током априла имаћемо лепу прилику да се ближе упознамо са делима из најновије продукције једног од уметника чији су таленат и вредност још одраније препознати и кроз награду за цртеж Фондације Владимир Величковић (2009). Вечерас у 19 сати биће у поменутом простору отворена изложба Немање Мате Ђорђевића под називом „Метаморфозе”, а иначе реч је о још једном у низу догађаја којима Музеј града Београда ове године обележава 120 година од оснивања.

Предраг Ђидић, кустос овог музеја, у тексту који прати изложбу (траје до 26. априла) представља нам своје виђење комплексног света који еманира из Ђорђевићевих радова и на којима тај свет егзистира неукроћен правилима.

„Проткана комплексном симбиозом различитих промишљања о човеку, његовој судбини, отуђености, немоћи, његовим дегенеративним трансформацијама и егзистенцијалним питањима живота и смрти, уметничка поетика Немање Мате Ђорђевића, на себи особен начин, представља својеврстан ’духовни противотров за друштвене отрове, естетичку алтернативу модерном нихилизму’. Као реакција на различите аномалије присутне у човековом непосредном животном окружењу, иконографија његових дела формира се, како то сам уметник истиче, у виду личне флоре и фауне која еволуира и мења се под одређеним притисцима”, пише Ђидић. Композициону структуру, како кустос примећује, овај уметник гради попут мреже узајамних односа различитих симбола, стварајући радове испуњене готово апокалиптичним визијама, уз везу са оностраним и непознатим и уз често заступљен приказ ока у различитим контекстима, а наклоност према књижевности и филозофским промишљањима исказана је и кроз дела посвећена Емилу М. Сиорану и Серену Кјеркегору. На нашу опаску да су временски гледано радови које ћемо видети стварани током пандемије и на потоње питање какав су утицај ти спољни догађаји имали на његов рад, ако су уопште имали, Немања Мате Ђорђевић за наш лист одговорио је овако:

– Чувена је она прича како се укроти укротитељ. Мој рад, који је тектонски тачно наслућивао, тада се просто утопио у историју као такву. Заиста се потврдило да је свет папир. Свет је доиста сачињен од папира. Из тог разлога пре или касније заврши у добрим књигама или на папиру, или платну. Још у прошлости сам рекао једном приликом у једном од разговора, парафразираћу, да ће свет у будућности бити састављен од малих ситних апокалипса јер као такав нема снагу да изнесе велики „страшни суд”, сам по себи је као такав промашен, као и човек у њему. И ето: епидемија – рат, ако окренете своје око изнутра видећете да је иза наших живота пројектор или једно огледало репродукције и ту се све види.

Уз констатацију да ће распоређеност радова у простору зависити од логике коју намеће и сам простор у дијалогу са радовима, а дешава се и обратно, као провокација, Ђорђевић даје одговор и на питање у којем медију од неколико у којима се изражава сматра да лежи његова највећа снага:

– Мислим да је ствар у генези. То све је капиларно повезано, не бих дао предност ниједном од поменутих средстава изражавања. Разни домишљати приступи у техникама које помињете производе „вишак вредности” који тај и такав рад, пре или касније, пропусти кроз сито понора. Дакле за мене је једино питање која од ових техника и којим редоследом пре попушта под притиском.

О свескама са цртежима интимнијег формата, које су за њега од велике важност јер садрже генезу процеса настанка његових дела, наш саговорник говори као о дневницима и даје тек наговештај шта се у/на њима може прочитати.

– Свеска је заправо један инструмент дијалога, као једна рукотворина, на њој представљам дим једне цигарете, плесање над папиром, сопствене прсте као инструмент хирургије. Зато је у њима све беспрекорно, чисто – објашњава Немања Мате Ђорђевић, који је за свој досадашњи стваралачки опус добио бројна признања. Ту је награда за подстрек сликарству француске Академије лепих уметности из фонда Roux et Tronchet (2012), потом награда за сликарство на 47. Зимском салону у Херцег Новом (2014), као и награда Милан Коњовић – Ликовна јесен за сликарство у Сомбору (2014). Стекло се и признање резидента од годину дана у студију Француске академије Пјер Давид Веил, друга награда фонда за цртеж француске Академије лепих уметности (2015), као и награда за цртеж Остен бијенале цртежа у Скопљу (2016).