Шта би било да је било: Бабо уместо Алије

Шта би било да је после првих посткомунистичких избора деведесетих, у складу са законом, на чело Председништва БиХ стао Фикрет Абдић Бабо, а не Алија Изетбеговић? Да ли би Бабо потписао споразум са Милошевићем о останку БиХ у Југославији ? Да ли би повукао потпис са Лисабонског споразума? Да ли би, што је најважније, уопште дошло до грађанског рата?

Према уставу, односно изборном закону место првог председавајућег Председништва БиХ требало је да припадне кандидату са највећим бројем гласова. Према бројном стању три народа, па и броју гласача, дало се претпоставити да ће то бити Муслиман, али не и који. Очекивало се да ће то бити лидер СДА Алија Изетбеговић, али Фикрет Абдић је једини освојио преко милион гласова и убедљиву предност у односу на свог сународника. Остало је само да на конститутивној седници Председништва секретар то и констатује и да Бабо заседне на столицу председавајућег и да на том месту остане једну, евентуално још једну годину.

А онда је, сем за малобројне инсајдере, стигло велико изненађење. Фикрет је место првог у БиХ уступио Алији. Избори су показали да је Бабо далеко најпопуларнији муслимански кандидат, да је иза себе оставио не само Изетбеговића него и Адила Зулфикарпашића и Нијаза Дураковића, да није бадава сматран изборним џокером око кога су се отимале и ненационалне странке. Харизматични оснивач и директор ПИК „Агрокомерца”, енергични и предузимљиви менаџер, који је ни из чега створио чудо из Кладуше и препородио овај сиромашни муслимански крај и био навикао да буде главни, да буде Бабо, одједном је ничим видно изазван уступио своју столицу. Самоиницијативно?! Добровољно?! Уценом?! Погодбом?!

Бабо се није сигурно самоиницијативно повукао, јер би онда тај гест и јавно објаснио. Добровољан пристанак на иницијативу СДА, или самог Алије, мало је вероватан, јер такав пасиван став не личи на Бабу. Уцена која би га натерала да се повуче била је још мање вероватна јер је Бабо био храбар, па ни афера ни затвор нису га сломили. Погодба, међутим, није искључена.

Те деведесете за јавност је остало неразјашњено због чега је Фикрет Абдић то учинио, а бурни и трагични догађаји који су убрзо уследили учинили су да више то никога није ни интересовало. После рата, међутим, такво питање је у Сарајеву било крајње политички неподобно јер се Бабо крајем 1993. одметнуо од Алије. Најприје је напустио Председништво и отишао из Сарајева, а онда формирао Аутономну Покрајину Западну Босну у Цазинској Крајини. Није то била нека изненадна одлука, него је, био сам сведок изблиза, постепено сазревала. Алија је, иако у Председништву, иако само први међу једнакима, наметао одлуке уз амин лојалних Ганића и Кљујића, а Абдић се пасивно приклањао и све време сателитским телефоном координирао дотур хране преко линија фронта за примарно јато у посрнулом „Агрокомерцу”. Пошто је боље упознао „робијашку халку”, у кабинету се окружио својим Цазинлијама, један земљак ашчија доносио му је храну, а адресу сарајевског стана је крио. Касније, након што је АБиХ напала и поразила његову војску, Алија га је прогласио велеиздајником, и стигму да је шуровао са непријатељским Србима и Хрватима најпопуларнији Муслиман деведесетих и дан-данас носи у бошњачком народу.

Али ни на Палама ни у Бањалуци не спомиње се да би да је Абдић уместо Изетбеговића био први председавајући Председништва историја БиХ кренула у бољем правцу, зато што су Плавшићева и Кољевић подржали незакониту промоцију Изетбеговића. Зашто су тако поступили? Иако је Бабо, као и Алија, био у комунистичком затвору, бившег члана ЦК и лауреата награде АВНОЈ-а сматрали су ипак комуњаром. Са Алијом, а не са Бабом, који се касно придружио СДА, склопили су предизборно победничко партнерство и договорили постизборну поделу власти. Бабо је био привредник и менаџер и није им био саговорник у национално-политичким темама. Свесни да су погрешили, гласали су против реизбора Изетбеговића на још годину дана, али, авај, у претходној 1991. на измаку, због мајоризације српских посланика и заказивања референдума распао се Парламент у Сарајеву и судбина БиХ је већ била запечаћена.

Да ли је Алија током само те једне године могао да БиХ повуче у суноврат и да ли уопште улога личности у историји може да буде пресудна. Расправљајући начелно о том питању, Адам Пржеворски разматра више теорија: од оне Плехановљеве да су одлучујуће друштвено-историјске околности, преко оне по којој историју пишу велики политичари и војсковође, до интерактивне, по којој је историја резултат сразмерног међуутицаја околности и лидера. И закључује својом: „Постоје драматични историјски тренуци када се друштво налази на раскршћу и политичке вође морају да поведу на једну страну са врло дугорочним последицама.”

Незаконитим доласком на чело Председништва, који су уз накнадно кајање подржали и Срби, Алија Изетбеговић је успео да за годину дана овлада ситуацијом. А о последицама по даљи ток историје Тарик Хаверић: „У четврт столећа, Изетбеговић и његови наследници, духовни и биолошки, успели су да релативни напредак секуларизираних Муслимана у Југославији претворе у апсолутни суноврат реисламизираних Бошњака у Босни и Херцеговини.”

Да није Абдићу отео првенство, он би следећу прилику да буде први међу једнакима на челу БиХ по националном турнусу добио тек три до шест година касније, што ће рећи тек на наредним изборима. У међувремену би онај „пресудни корак за дугорочним

дејством” Пржеворског, Фикрет Абдић. А што се тиче расположења муслиманске изборне базе, већ сам резултат избора 1990. на којима је привредник Бабо добио бар 200 хиљада гласова више од исламског фундаменталисте Алије, довољно говори. Но, „најсекуларнији муслимани на свету” су се тако брзо и здушно укључили у Алијин пројекат реисламизације да онај ко није сведочио тешко би поверовао. Зато мржњу према ћафирима тумаче кетманом, а не само Алијином и „међународном” сатанизацијом Срба.

Најзад, да не останемо дужни одговор на питање како су се Фикрет и Алија нагодили. По ономе што је својевремено процурило, Баби је Алија заузврат понудио позамашан бескаматни петродоларски кредит за обнову „Агрокомерца”, који би враћао испорукама халал меса. Абдић није имао разлога да сумња у Изетбеговићеве младомуслиманске везе са муслиманском браћом нафташима са Блиског истока, а њему самом је било важније животно дело у Кладуши него читава Босна. Такав приступ је био историјско наслеђе Зелене крајине, која је увек тежила аутономији и самоуправи и штитила је сарадњом са међусобно завађеним Србима и Хрватима ма какве униформе да су носили.

Индикативно је да је, због страха од рестаурације социјализма, и колективни Запад подржавао Алију против Фикрета. Фанатични исламиста Алија, који је Босну видео ђах као филџан Муслиманију, ђах као грађанску државу под доминацијом муслимана, представљао је чвршћу гаранцију него бивши комуњара, социјалистички бизнисмен и локалпатриота Бабо. Осим тога, рат у БиХ био им је потребан да би НАТО и после пада Берлинског зида остао у Европи, а наивни Изетбеговић је био спреман да га по наговору Цимермана и уприличи. Када је Клинтон над Алијиним одром рекао да „без Алије Изетбеговића историја Босне не би била иста”, Мухамед Туњо Филиповић је прокоментарисао: „Сигурно не би била иста, без Алије је могла бити само боља.” Елем, са Фикретом Абдићем било би не само законито него и боље.

Ову причу о Баби и Алији и о томе како је један наизглед безначајан интерни аранжман у Председништву Босну гурнуо на странпутицу, некад би назвали „Шта би било да је било”. Данас се то зове „алтернативна историја” и представља легитиман метод реконструкције прошлости и анализе могућих савремених последица.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa