Као да су у финалу „мајстори с Дунава”

У финалу 106. француског фудбалског купа 29. априла на стадиону у Сен Денију састаће се прошлогодишњи освајач Нант и Тулуз. Нант је у полуфиналу савладао Лион код куће с 1:0, а Тулуз је као гост био бољи од друголигаша Анесија с 2:1. И једни и други су победоносне голове дали у смирај утакмице.

Тако је завршена бајка за тим из истоименог града у подножју француских Алпа, који је основан 1927, а међу четири најбоља се нашао први пут пошто је у четвртфиналу начинио подвиг против Олимпика у Марсељу. И претходно, у шеснаестини финала и у осмини финала, прошао је даље на пенале у гостима. До сада се 12 клубова другог разреда изборило за одлучујући меч, а Генгану, последњем у том низу, трофеј је 2009. и припао (Авру 1959). Анеси је против Тулуза имао подршку око 13.000 навијача.

Пету годину узастопце за трофеј ће се борити два тима из најбољег друштва. Пари Сен Жермен је 2018. савладао трећелигаша Лес Ербје с 2:0.

Нант се лане домогао финала после 22 године. Тријумфовао је и те 2000. Противник му је био аматерски Кале из четврте лиге, а сломио га је тек с беле тачке у последњем минуту.

Тулуз је на улазак у финале чекао 66 година. Те 1957. савладао је Анже са 6:3 на париском олимпијском „Коломбу”. То није најдуже раздобље за један тим између своја два финала. Кевији је играо 1927. па тек 2012. као трећелигаш. Изгубио је у оба меча. Анже је финалиста други пут био 2017. године. И после шест деценија остао је празних руку јер је његов играч, у дуелу с Пари Сен Жерменом, погодио сопствену мрежу у последњем минуту.

Колико се одужило Тулузово чекање (полуфиналиста 1985. и 2009), најсликовитије би било поређење из нашег фудбала. Замислимо да у финалу ове године игра Раднички с Новог Београда, данас тим из Прве лиге Србије, који је, узгред, испао у осмини финала пошто је на свом игралишту изгубио од сурдуличког Радника с 2:1. „Мајстори с Дунава”, који су тај надимак дично носили као југословенски прволигаш педесетих и шездесетих, једини пут су били у финалу управо 1957. На Стадиону ЈНА су у 25. минуту водили против Партизана с 3:0, али су у другом полувремену примили пет голова – 5:3.

Новосадска Војводина, рецимо, први пут је играла у финалу 1951. па тек 1997. Прво је у две утакмице изгубила од загребачког Динама (2:0, 2:0), а 46 година касније успешнија је била Црвена звезда (0:0 у Новом Саду, 1:0 у реваншу у Београду). Суботички Спартак је имао исту судбину: ОФК Београд га је 1961. савладао с 4:1, а 33 године затим Партизан и у Суботици (3:2) и код куће (6:1). „Романтичари” с Карабурме су трофеј узели и 1966 (6:2 против Динама на Стадиону ЈНА), а следећи пут су финалисти били кроз четири деценије: на истом месту су 2006. поражени против Звезде с 4:2 на продужетке.

Подигне ли Тулуз трофеј, а тако и Вељко Бирманчевић, наш нападач који је стигао из Малмеа на почетку сезоне, биће то најдужи период између два тријумфа једног клуба у француском купу. Монпеље се радовао после 61 године: 1929. па тек 1990 (у међувремену финалиста и 1931).

НАЈДУЖЕ ИЗМЕЂУ ДВА ФИНАЛА У ФРАНЦУСКОЈ

Кевији            85        1927–2012.

Тулуз  66        1957–2023.

Анже  60        1957–2017.

Монпеље        59        1931–1990.

Лил                 56        1955–2011.

Мец     46        1938–1984.

Расинг            40        1950–1990.

Авр     39        1920–1959.

Сент Етјен     38        1982–2020.

Рен      38        1971–2009.

Ним    35        1961–1996.

Седан  34        1965–1999.

Лион   32        1976–2008.