Сви сте ви исти

ЕПСКИ ГОВОР МРЖЊЕ

Да ли је могуће да се говори ’жене’, ’деца’, ’младићи’ и да се не слути да те речи одавно немају множине него само безбројне једнине?
Рајнер Марија Рилке

Таман када смо помислили да живимо у XXI веку нове ере, огласили су се радикали. На тек настављеној седници Скупштине, осули су увреде и клетве на председника Бориса Тадића. „Нека му се семе затре, нека га сунце никад не огреје, нека га стигне божја казна“, рекла је Наташа Јовановић и још додала да „српска клетва никад не застарева“. Недавно је њена колегиница Вјерица Радета, гневна због хапшења Радована Караџића, припретила Тадићу да је у српској историји проклетство увек падало на издајнике и да бог кажњава све до седмог колена. Још је позвала СПЦ да анатемише кривце. На седници је Радета напала и „своје“, па је проклела род и пород оних радикала који су се сретали с Тадићем у последње време.

Надам се да ће надлежне институције умети да одговоре на ове претње, а мене у овом тексту занима шта је радикалкама скривило Тадићево потомство. Какви то суманути умови прижељкују да Тадићеве кћери немају порода или да недужни људи пате отприлике до XXIII века? Тај несрећник из седмог колена можда неће ни знати да је његов аскурђел био председник државе у време када је ухапшен један ратни злочинац, познат само неколицини историчара, али није важно, и њега ће стићи божја освета.

Одговорност по библији

Можда би неко отписао ове речи као политичко-епски фолклор и као ехо примитивизма званог крвна освета, али оне су повезане с питањем које је злослутна сенка целокупне историје човечанства. Да ли људи треба да испаштају због туђих грехова, стварних или измишљених?

Пођимо од чињенице да су се радикалке обратиле управо богу и цркви, а не, рецимо, нумизматичарима или надрилекарима. СПЦ је мудро поступила што се није огласила, али проклињање недужних и нерођених није страно хришћанима. У реакцијама на претње чули смо да клетве нису хришћанска већ паганска традиција, али то није тачно. Пре само четири године, Милешевска епархија се разгневила на људе који приређују испраћаје, свадбе и младенце у време „часног поста“, поручила им да тиме „срљају у сопствену пропаст“ и позвала „вернике да то не чине јер тиме навлаче велики грех себи и својим поколењима све до деветог колена“.

Ове милосрдне речи су емитоване на телевизији у Пријепољу како после нико не би могао да се извлачи на необавештеност. Пошто се не сећам да су дотични проклели Р. Караџића, изгледа да су грешније кобасице него хаубице.

Хајдемо још дубље. Шта пише у Библији? Да ли се кривица преноси генима? Пошто је Библија препуна контрадикција, ни ова тема није изузетак. Нека места говоре о колективној одговорности, а нека о личној.

„Приправите покољ синовима његовијем за безакоње отаца њиховијех“, каже се у Књизи пророка Исаије, 14:21. Деца кажњених неће бити рођена („Јер Господ бјеше сасвијем затворио сваку материцу у дому Авимелеху ради Саре жене Аврамове“ – Прва књига Мојсијева, 20:18) или ће бити проклета („Проклет ће бити плод утробе твоје и плод земље твоје“ – Пета књига Мојсијева, 28:18). Нису безбедни ни чукунунуци: „Јер ја сам Господ Бог твој, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена“ (Друга књига Мојсијева, 20:5) Ова је мисао предострожно поновљена више пута. Још даље је отишла Пета књига Мојсијева, 23:2 – „Ни десето кољено његово да не улази у сабор Господњи“. Мислим да је ова реченица најгора: „Зато губа Неманова нека прионе за те и за сјеме твоје довијека“ (Друга књига о царевима, 5:27).

Национална освета

Има и племенитих варијација на ову тему: „Очеви да не гину за синове нити синови за очеве, него сваки за свој гријех нека гине“ (Друга књига о царевима, 14:6). Исто је сматрао пророк Јеремија, а најкраће је то изразио пророк Језекиљ: „Која душа згријеши она ће умријети.“ И ова је идеја поновљена више пута.

У Библији су, нажалост, много чешћа места где невини страдају (рецимо, геноциди читавих племена или епизода када је Бог побио сву прворођену децу у Египту не би ли убедио фараона да пусти Мојсија), па не чуди што су посланице затражиле божју помоћ. Логично је што у крволочног бога верују особе које подржавају Р. Караџића, човека који се сам играо таквог бога шаљући смрт из ваздуха.

Уместо да замру пред људским правима, крвна и племенска освета су последњих векова мутирале у још смртоноснији облик: националну освету. Према болесној свести убица дозвољено је побити људе чија је једина кривица да су по пореклу __________ . Уместо црте можете уписати: Јевреји, Јермени, Тутсији, Американци, Муслимани, Срби, староседеоци, Палестинци...

Злослутна сенка постаје све већа, јер су страдања недужних масовнија него икада раније. Некада су атентатори махом убијали владаре непријатељских нација (мада је и ту било невиних жртава; Принцип није убио само Фердинанда већ и његову супругу, мајку троје деце). Прохујала су времена када су терористи јављали телефоном где су поставили бомбу и извињавали се ако погину пролазници.

Данас је терористима главни циљ да што више недужних људи погине. У нападима Ал Каиде на САД једанаестог септембра погинуло је три хиљаде људи. Смрт може изненадити невине било где, било када: бомбе ће их разнети у париском метроу или мадридском возу, а гас сарин ће их угушити у токијском метроу.

Рационализације су увек исте: „Тако им и треба, и ОНИ су убијали НАС“. Ко нас је убијао? Жртве? Сигурно нису. И како су то убијали НАС кад можемо да говоримо?

Данас чак и извињења звуче цинично: невине жртве НАТО бомбардовања су колатерална штета чињенице да је пројектил скренуо с путање. Заправо, људи су сами криви што су били на погрешном месту у погрешно време.

И ратови – понекад дискретно названи „интервенције“ – постају све прљавији. У Наполеоновим ратовима, на пример, погинуло је преко два милиона људи, а међу њима је било више војника него цивила; већина ратова XX века оставила је за собом више мртвих цивила него војника (укључујући и рат у БиХ). Етничко чишћење постаје суштина сукоба, као у Африци или на Балкану. „Побијмо коју хиљаду, па ће остали сами да побегну.“

Када је у питању мржња према недужнима, поменуте посланице су, нажалост, модерније него што то изгледа на први поглед, те њихове претње Борису Тадићу не треба занемарити. Најбоље би било да их правосуђе научи шта је то лична одговорност.