Демистификације Прустове сексуалности

БИОГРАФИЈЕ БЕЗ ТАБУА
Прустово гигантско ремек-дело „У трагању за изгубљеним временом” данас, нажалост, ретко ко да има стрпљења и времена да чита. То, међутим, не утиче на фасцинацију књижевних биографа, те се тако средином ове године појавило још неколико нових Прустових биографија. Међу њима се истичу „Ноћ у Мажестику” Ричарда Дејвенпорт-Хајнса и „Заљубљени Пруст” Вилијама Картера.

Цртеж-илустрација на омоту Дејвенпорт-Хајнсове биографије приказује пет мушкараца у смокинзима и лептир-машнама за столом, у париском хотелу Мажестик 1922: Пруста, Џојса, Пикаса, Стравинског и балетског импресарија Сергеја Ђагиљева. Дејвенпорт-Хајнс за читаоца оживљава вечеру као уникатан догађај у историји уметности смештајући је у модернистички контекст између Пикасове кубистичке револуције у сликарској форми, с „Госпођицама из Авињона”(1906-7) и Џојсовог „Уликса”(1922), као револуције у употреби језика.

Проблем Прустових биографа који данас пишу о њему је у томе што сви имају приступ идентичним изворима те такође преписују једни од других повремено понављајући недокументоване или чак нетачне информације (нпр. Лик глумице Берме није заснован на Сари Бернар већ њеном ривалу Резан, Прустовој доброј пријатељици). Дејвенпорт-Хајнс као и већина биографа, укључујући Картера, не може а да не указује на паралеле између Пруста и лика Приповедача, стварних и измишљених личности.

Страх од понижења

Рођен у Паризу, од мајке Јеврејке и оца лекара, католика, Пруст се по одслужењу војске потпуно посвећује животу у монденском свету званом Фобур Сен-Жермен. Отмен и харизматичан радо је виђен по свим салонима где до детаља посматра и упија атмосферу, изглед и понашање домаћина и званица. „Пруст је ’студирао’ људе с узнемирујућом радозналошћу. Монденско друштво му је било важно”, објашњава његов пријатељ, „али на начин који је цвет значајан ботаничару, не на начин који је важан човеку који купује букет.”

Пруст је био подједнако заинтересован и за ниже друштвене слојеве, првенствено послугу која га је окружавала и келнере који су га послуживали у омиљеном „Рицу”. Дејвенпорт-Хајнс наводи да је имао интензивну везу са својим ожењеним шофером и да је инвестирао у мушке борделе. Обе тврдње су дискутабилне, јер је шофер Алберто Авгостинели био непоправљиви женскарош и Прустова патња је, према многим изворима, почивала на „неузвраћеној”љубави. А ако је веровати мемоарима Целест Албер, која је бринула о Прусту последњих десетак година његовог живота – „улагање у бордел ноторног Ле Кузија, састојало се у једној софи коју је исти узео из Прустовог подрума још пре отварања бордела, жалећи се да је сиромашан и да нема намештај”. У ствари шок који је „Содома и Гомора” произвела није био само у откривању хомосексуалних односа већ у чињеници да ту више није било класних, националних те како Дејвенпорт-Хајнс подвлачи, ни разлика да ли је неко ожењен или не. Он се диви Прустовој храбрости, упркос томе што је овај стално живео у страху од јавног понижења које је задесило Оскара Вајлда.

За разлику од Дејвенпортс-Хајнса, лаганог за читање те без икаквих спектакуларних новости, Картеров „Заљубљени Пруст” неупућеним љубитељима Пруста може да буде прави ударац у стомак. Вилијем Картер, иначе аутор већ две биографије о Прусту, у пикантним детаљима, као да нема милости. Његова биографија се ослања на сведочанства школских другова, пријатеља, непријатеља, преписке која упркос Прустовој жељи није спаљена и сензационалистичким рекла-казала извесних савременика.

Даниел Халеви, Прустов школски друг и биограф многих славних личности, осим описа Прустове страховите љубоморе, посесивности према друговима у које је наводно био заљубљен, тврди да су сви били свесни његовог огромног талента али да нико није веровао да ће „имати снагу воље да оствари ремек-дело”. Прустов отац, лекар који је сарађивао са чувеним гинекологом Самјуелом Поцијем (модел за Доктора Котара) на истраживању хермафродита, од почетка је био свестан синовљеве хомосексуалне природе. У то време је владало мишљење да искусна проститутка и редовне посете борделу младог човека могу да врате са „погрешног пута” те тако и чувени Гонкурови дневници описују „успешне посете борделу преписане од стране лекара”. Прустове посете су се показале неуспешне (при првој и јединој посети је од нервозе поломио ноћни суд). 

Љубавници – послужитељи и возачи

Картер од почетка настоји да подвуче андрогени карактер Прустових ликова. Испуњавајући страну у пријатељевом лексикону Пруст пише да му је код жена омиљена особина – мушка чврстина и отвореност у пријатељству а код мушкараца – женски шарм. Специфична природа Прустове сексуалности постаје јаснија уколико се има у виду строго субјективна природа љубави и пишчев закључак да без обзира на објекат – искуство и емоције су исти било да се ради о хомосексуалцу или хетеросексуалцу. Прустова прва велика љубав (и једини с којом је до краја живота остао у контакту) био је певач и композитор Рејналдо Хан. Разићи ће се, као и са многим другима, због страховите Прустове посесивности и љубоморе. Студија љубоморе у „Заљубљеном Свану” је можда најснажнији опис ове отровне, самоуништавајуће особине у целокупној књижевности: „Сванова љубав према Одет била је као рак који га прождире”. Љубомора у „Потрази за изгубљеним временом” има дантеовску слику демона, пакла, прождируће ватре и од ње пате многи Прустови ликови.  

Пруст, полу-Јеврејин и хомосексуалац је главног јунака (приповедача) начинио незнабожцем и хетеросексуалцем. Картер сматра да Пруст то није учинио да би оспорио своје порекло или сакрио своје сексуалне преференције већ из чисто књижевно-естетских разлога – Сван и Марсел су контрасти хомосексуалним и бисексуалним ликовима а љубавне муке које описује трансцендирају пол и сексуалну оријентацију. Чињеница је, међутим да је Пруст од свих својих љубавника изричито тражио да спале његова писма, те је Жана Лорена, новинара жуте штампе (који је и сам био хомосексуалац) због таквих алузија изазвао на двобој.

Картер наводи сведочења Пола Морана који каже да је „Пруст био заљубљен у жене не осећајући телесну жељу према њима. Свако ко познаје жене одмах може да уочи колико су лажне његова Албертина и Андре”. Писац и критичар, савременик Пруста, Бенџамин Кремије сматра да је „познанство с аутором проблем сам по себи” те пише „да би се одистински схватила величина Прустовог дела најбоље је не познавати личност аутора.”

У другој половини живота Прустови љубавници су припадали круговима послужитеља и возача. У писму Сиднију Сафу Пруст је објашњавао: „Интелектуални рад обављам у самом себи а када се нађем међу људима више ми није важно да ли су паметни, све док су љубазни и искрени”.

Једина безусловна љубав како у роману, тако и Прустовом животу је љубав између родитеља и деце. Многи критичари сматрају да је Пруст видео своје дело као монументално љубавно писмо особи коју је највише волео на свету – својој мајци чију смрт не спомиње у делу. Приповедач изражава своју велику љубав према баби у једином одломку где позива на Бога: „И ништа више не тражим од Бога, уколико рај постоји , него да могу да куцнем на тај зид с три кратка ударца које би моја баба препознала међу хиљадама….и да ми допусти да с њом останем кроз вечност, што за нас двоје не би било предуго.’

Картерова књига обилује низом неукусних перверзних детаља међу којима се истичу посете мушким борделима.

Пруст међутим, упркос сопственом и скандалозном понашању својих јунака чврсто верује у „универзални морални закон који нас све повезује” (као писац Бергот). Његов роман је заснован на моделу универзума „у константном процесу стварања, ширења и скупљања”.