Док читамо оно што нам се дешава

Нема веће теме од рата и љубави, каже на једном месту главни јунак романа Љубав, рат и ајкула Петра Зеца. Већ симболика последње насловне речи маркира и једну, ако не већу, свакако не мање крупну свевремену књижевну и општеуметничку тему – тему страха.

Осведочени позоришни и ТВ редитељ, сценариста и театролог Петар Зец узастопним стваралачким замасима за три последње године конкретизује три назначене универзалне теме. Он то чини по мери  освешћеног, депатетичног доживљаја горуће актуелности планетарних збивања егзистенцијалне, политичке и историјске природе,  у литерарној форми једне широке прозне фреске, за сада, романескне трилогије.

У првом делу, роману Карантин удвоје (2020), предочавају се проживљавања двоје људи, емотивних партнера, главног јунака-наратора и његове драге, у изабраном заједништву принудно изолованих због злогласне пандемије корона вируса и изложених свим рестриктивним законским мерама заведеним са краја на крај света. То ставља на испит чврстину њихове љубавне и људске везе и, истовремено, пружа могућност писцу да кроз призму њихове свести прелама ток спољашњих, домаћих   и светских догађаја, и прати психолошке реакције љубавника, двоје собом и својим стварањем заокупљених стваралаца, на ситне изазове заједничке свакодневице развијајући у сталном преплитању суштински двојаку романескну причу, што, као поступак, остаје на снази и у осталим деловима прозне макро целине.

 Други део трилогије, роман Дистанца – нова блискост удвоје (2022), посебно оснажен  путописном димензијом приче, прегнантно презентује нову стварност, у свој њеној технолошкој супериорности и дистопијској социјалној и психолошкој погубности. Но, физичка и социјална дистанца наметнута пандемијом, страхом од смрти и болести, тек су акцидентална појава према закономерном отуђењу услед доминације виртуелног света у актуелном цивилизацијском тренутку, па све своје наде писац полаже у антрополошки потенцијал емотивне блискости  међу људима и еротске привлачности међу половима.

 После искуства карантина и стварности дистанце, пажњу јунака трилогије у њеном завршном делу осваја рат Русије и Украјине. Пошаст опште опасности, реалног и индукованог страха, добија нови садржај не мењајући планетарни радијус домашаја нити књижевну форму.

 Као и у претходним романима, и у најновијем Љубав, рат и ајкула (2023) писац комбинује форму хронике и дневника, преплиће хроникалну и исповедно-разговорну раван индивидуално опсесивне и светски примарно актуелне ратно-политичке романескне приче. У првом наративном плану он, преко мноштва домаћих и светских медија, прати из дана у дан не само збивања у ратној зони него и политичке реакције на једној и другој зараћеној страни, често незапамћене у историји ратнопропагандне лажи  и неспојиве са основама здравог разума. У току дијалошки организованог дневника писац опет држи отворен видик на ратне догађаје и политичке одлуке де факто и формално зараћених страна спуштајући импресивне рефлексивноесејистичке сонде до најдубљих духовних, културних, историјских, економских и геополитичких слојева конфликтне ситуације у контексту залазеће униполоране светске моћи и њене пропале постистине.

 Реално оправдан страх пред убилачком похлепом апокалиптичке Звери, на једној, и лукративно фабриковање колективне параноје, на другој страни, боје суштински истим тоном егзистенцијални доживљај савременог човека, појединца.  Стога, ништа уверљивије од чињенице да љубавни пар романескних ликова Петра Зеца, после серије масовних опасности, тај доживљај идентификује  са сензационалном појавом ајкуле на туристичкој дестинацији светског гласа и тако га симболички оснажује. Са свешћу да узурпирају њен животни простор, с песничком моћи   разликовања раја од историје, јунаци се опиру опасностима и страховима своје најновије свакодневице предајући се у подводном еротском чину подухвату повратка у човеково првородно стање.

Пред чељустима Танатоса свију зала актуелног историјског тренутка –  пандемије корона вируса, украјинског ратног пожара, разјапљене ајкуле –  буди се, међутим, инстинктивно стваралачки моменат Ероса, начело животног задовољства и среће, принцип одржања и лука спаса. Али, ко год се осврне уназад, до предочених феномена карантина и, нарочито, дистанце, лако ће запазити колико снажно Зец реафирмише и другу, посебно угрожену страну љубави, звану Агапе или Саборност, о којој песник, следећи наук Светога Павла, прозбори: А по Павлу и да планине помераш / Ништа си ако и љубави немаш.  Управо у тој духовној и друштвеној страни љубави, у емпатији и разумевању ближњег, у дијалогу и доброчинству, писац налази пуни смисао и уточиште човековог живота опустошеног савременим технолошко-цивилизацијским развојем, пред којим би се и сам Прометеј покајао.