Dok čitamo ono što nam se dešava

Nema veće teme od rata i ljubavi, kaže na jednom mestu glavni junak romana Ljubav, rat i ajkula Petra Zeca. Već simbolika poslednje naslovne reči markira i jednu, ako ne veću, svakako ne manje krupnu svevremenu književnu i opšteumetničku temu – temu straha.

Osvedočeni pozorišni i TV reditelj, scenarista i teatrolog Petar Zec uzastopnim stvaralačkim zamasima za tri poslednje godine konkretizuje tri naznačene univerzalne teme. On to čini po meri  osvešćenog, depatetičnog doživljaja goruće aktuelnosti planetarnih zbivanja egzistencijalne, političke i istorijske prirode,  u literarnoj formi jedne široke prozne freske, za sada, romaneskne trilogije.

U prvom delu, romanu Karantin udvoje (2020), predočavaju se proživljavanja dvoje ljudi, emotivnih partnera, glavnog junaka-naratora i njegove drage, u izabranom zajedništvu prinudno izolovanih zbog zloglasne pandemije korona virusa i izloženih svim restriktivnim zakonskim merama zavedenim sa kraja na kraj sveta. To stavlja na ispit čvrstinu njihove ljubavne i ljudske veze i, istovremeno, pruža mogućnost piscu da kroz prizmu njihove svesti prelama tok spoljašnjih, domaćih   i svetskih događaja, i prati psihološke reakcije ljubavnika, dvoje sobom i svojim stvaranjem zaokupljenih stvaralaca, na sitne izazove zajedničke svakodnevice razvijajući u stalnom preplitanju suštinski dvojaku romanesknu priču, što, kao postupak, ostaje na snazi i u ostalim delovima prozne makro celine.

 Drugi deo trilogije, roman Distanca – nova bliskost udvoje (2022), posebno osnažen  putopisnom dimenzijom priče, pregnantno prezentuje novu stvarnost, u svoj njenoj tehnološkoj superiornosti i distopijskoj socijalnoj i psihološkoj pogubnosti. No, fizička i socijalna distanca nametnuta pandemijom, strahom od smrti i bolesti, tek su akcidentalna pojava prema zakonomernom otuđenju usled dominacije virtuelnog sveta u aktuelnom civilizacijskom trenutku, pa sve svoje nade pisac polaže u antropološki potencijal emotivne bliskosti  među ljudima i erotske privlačnosti među polovima.

 Posle iskustva karantina i stvarnosti distance, pažnju junaka trilogije u njenom završnom delu osvaja rat Rusije i Ukrajine. Pošast opšte opasnosti, realnog i indukovanog straha, dobija novi sadržaj ne menjajući planetarni radijus domašaja niti književnu formu.

 Kao i u prethodnim romanima, i u najnovijem Ljubav, rat i ajkula (2023) pisac kombinuje formu hronike i dnevnika, prepliće hronikalnu i ispovedno-razgovornu ravan individualno opsesivne i svetski primarno aktuelne ratno-političke romaneskne priče. U prvom narativnom planu on, preko mnoštva domaćih i svetskih medija, prati iz dana u dan ne samo zbivanja u ratnoj zoni nego i političke reakcije na jednoj i drugoj zaraćenoj strani, često nezapamćene u istoriji ratnopropagandne laži  i nespojive sa osnovama zdravog razuma. U toku dijaloški organizovanog dnevnika pisac opet drži otvoren vidik na ratne događaje i političke odluke de fakto i formalno zaraćenih strana spuštajući impresivne refleksivnoesejističke sonde do najdubljih duhovnih, kulturnih, istorijskih, ekonomskih i geopolitičkih slojeva konfliktne situacije u kontekstu zalazeće unipolorane svetske moći i njene propale postistine.

 Realno opravdan strah pred ubilačkom pohlepom apokaliptičke Zveri, na jednoj, i lukrativno fabrikovanje kolektivne paranoje, na drugoj strani, boje suštinski istim tonom egzistencijalni doživljaj savremenog čoveka, pojedinca.  Stoga, ništa uverljivije od činjenice da ljubavni par romanesknih likova Petra Zeca, posle serije masovnih opasnosti, taj doživljaj identifikuje  sa senzacionalnom pojavom ajkule na turističkoj destinaciji svetskog glasa i tako ga simbolički osnažuje. Sa svešću da uzurpiraju njen životni prostor, s pesničkom moći   razlikovanja raja od istorije, junaci se opiru opasnostima i strahovima svoje najnovije svakodnevice predajući se u podvodnom erotskom činu poduhvatu povratka u čovekovo prvorodno stanje.

Pred čeljustima Tanatosa sviju zala aktuelnog istorijskog trenutka –  pandemije korona virusa, ukrajinskog ratnog požara, razjapljene ajkule –  budi se, međutim, instinktivno stvaralački momenat Erosa, načelo životnog zadovoljstva i sreće, princip održanja i luka spasa. Ali, ko god se osvrne unazad, do predočenih fenomena karantina i, naročito, distance, lako će zapaziti koliko snažno Zec reafirmiše i drugu, posebno ugroženu stranu ljubavi, zvanu Agape ili Sabornost, o kojoj pesnik, sledeći nauk Svetoga Pavla, prozbori: A po Pavlu i da planine pomeraš / Ništa si ako i ljubavi nemaš.  Upravo u toj duhovnoj i društvenoj strani ljubavi, u empatiji i razumevanju bližnjeg, u dijalogu i dobročinstvu, pisac nalazi puni smisao i utočište čovekovog života opustošenog savremenim tehnološko-civilizacijskim razvojem, pred kojim bi se i sam Prometej pokajao.