Доктор Живаго српског новинарства

И када је збрисао на онај свет, Милан Петровић је доказао да је изузетак. Да је сачекао још мало, до 18. маја, напунио би 98 година. Новинари, дакле, не умиру млади. Али, Милан је био толико пута близу смрти да је очигледно стекао имунитет. За њега је време стало једног августа 1948. године, када је у цокулама и оделу скочио у Дунав код Кладова и почео да плива ка румунској обали.

Био је рођени Дорћолац и шатровац, тако је сам себи тепао, али је упао у ковитлац историјских догађаја, па је улетео на демонстрације 27. марта 1941. године са својим другарима из краја као на револуционарну журку. Баш тако, јер иако задојен идејама комунизма, никада није изгубио шмек дасе из доњег дела града ка Дунаву. Одлази у партизане, стиже га метак, али му ништа не може, па из рата излази као официр Народноослободилачке војске, у време када Тито и Стаљин стоје сасвим добро, те га шаљу у Москву, на Војну академију, како не би остао геодета потпоручник.

Наочит, висок и шармантан – личио је на Керија Гранта – шетајући Москвом, упознаје лепу Рускињу, али нема појма да је она ћерка моћног совјетског генерала Корњејева, команданта прве совјетске војне мисије за Југославију, која је почетком 1944. године преко Бакуа, Техерана и Северне Агрике слетела у Бари, а одатле се упутила и атерирала на Медено поље код Босанског Петровца.

Наравно да Милана није занимала та ситница, као ни девојку. Њихова веза се захуктава, причају о браку, али политичке игре потиру оне мале, људске, па ноћ пред Резолуцију Информбироа, младе југословенске официре трпају у теретни воз који одлази ка Београду. Милан нема времена да јави, да се поздрави са девојком... Стиже у Београд, али ђаво не да мира, ни њему, ни Озни. Њему, јер му је срце остало у Москви и наравно да га није поклонио бркатом Стаљину. Озни је сумњив, па се питају, како се попео тако високо у совјетском естаблишменту.

Као џентлмен прве класе, он не жели да ствари остану нерашчишћене и ето га на броду у Кладову. Скаче у Дунав, плива, тоне, па израња. Толико пута је то чинио као клинац препливавајући Дунав у Београду, па зашто не би и сада. Додирује муљ на румунској обали, проводи ноћ мокар, али га хапси румунска војска. Милан неће у Румунију, његова крајња дестинација је стан младе Рускиње, али баш брига румунску војну обавештајну за његова емотивна скретања. И Озна нема много разумевања за срце лудо, па га означава као издајника првог ранга.

Румуни га испитују, он их пита када креће први воз за Москву, али нема тог воза у који би се он укрцао, већ га пребацују у Букурешт, у Радио Слободна Југославија који емитује свој програм на кратким таласима, као пропагандно средство против одбеглог Тита и Југославије. Није Милан ништа знао о новинарству, али није имао другог избора, па постаје новинар. И то какав. У међувремену, као да му читава гужва у коју је упао није била довољна, него је упознао лепотицу, двоструку шпијунку која је радила за Румуне и Тита, па је све исповести информбироваца слала како у Букурешт, тако и за Београд.

У Букурешту почиње нови живот, дипломира филозофију и новинарство, постаје уредник Југословенске радио станице, жени се, добија двоје деце, али носталгија га вуче ка Београду и Дорћолу. Тамо где је рођен и даље је непожељан, посматра Србију и Југославију са оне стране Дунава. Колико пута ми је причао како је размишљао да опет преплива Дунав, али је схватио да је матор за такве авантуре. Чуј, матор. Када сам га упознао у „Политици”, пре двадесетак година, изгледао је као да има четрдесет. Једноставно је одбијао да стари, покушавајући да врати време.

У време последњих година Чаушескуове власти, био је близак његовим противницима и то онима који су преузели власт у Румунији, па би се, када би се чуо са Јоном, са друге стране чуо глас његовог старог пајтоса, Јона Илијескуа. Заиста, када је Илијеску долазио у државну посету Војиславу Коштуници, Милан је седео у његовом председничком авиону, а шефица прес-бироа му је дала „Политику” са причом о њему коју сам темпирао баш за тај сусрет. Рекла му је: „Господине Петровићу, у Београду вас дочекују са фанфарама.” Како и не би, када је Милан био фаца који је пио шампањац са Буђонијем!

И тако је и било. Писао је тако сјајно као стални дописник „Политике” из Букурешта, описујући транзициону Румунију, потенцирајући детаље које нико не примећује и описујући их врхунским стилом, стварајући текстове као слике на које уметник баца боје. Био сам његов гост у Румунији, он мој у Београду. Скитали смо до луке Констанца, испуштали душу пењући се низ степенице до брда у магловитој Трансилванији, на чијем је врху стајао Дворац Бран, где се по легенди башкарио угледни гроф Дракула, пре него што ће замак посећивати милиони туриста. У Букурешту ме упознавао са највећим фацама Румуније.

У Београду је инсистирао да га водим само на шкембиће како би га укус подсетио на младост, на доњи Дорћол и на све оно што је изгубио, да би добио са оне стране Дунава. Имао је дивну супругу Елисабету са којом је био у савршеном браку, сина Владимира Србислава и ћерку Анду Марину, једну од највећих виолинисткиња Румуније. Она је позвала редакцију „Политике” да јави како је њен отац преминуо у Букурешту.

Био је нераздвојан са својим београдским пријатељима из детињства, док нису отишли. Остао је само он. Звао сам га матори диносаурус, јер је и у деведесетим годинама имао енергију момка и понашање господина. Невероватно скроман, у односу на утицај који је имао. Био је један од највећих новинара које сам упознао. Сада је у друштву којем је увек припадао.

Зашто је био доктор Живаго српског новинарства? Једном ћу то написати, ако већ није он.