ШЕРИЛ ГРЕЈ ЋЕ НАМ ОПЕТ ДОЋИ

Представница Светске банке Шерил Греј посетила је 5. октобра Београд. Госпођа Греј је објаснила који су "најважнији задаци српске владе", поготово "пред израду буџета за следећу годину". То су: "смањење велике јавне потрошње и издвајања за зараде у јавном сектору", "реформа пензијског система", "окончање приватизације друштвених предузећа и почетак приватизације јавних компанија".

У вези с првим задатком, Грејова је са ужасом приметила да је у Србији "фонд зарада запослених у јавном сектору далеко највиши у региону". Посебно је, као проблем јавне потрошње, навела образовни систем. "У области образовања има још пуно отворених питања у вези са структуром образовања, бројем професора и запослених у том сектору." Што се тиче другог задатка, "Србија би морала да настави реформу пензијског система, што ће бити веома компликовано али и неопходно". У вези с трећим, захтевала је не само довршење приватизације, већ и максимално смањење свих пореза за послодавце. "Представила је истраживање о томе како фискална политика утиче на економски развој."

Иза овог досадног извештаја крије се заправо читава наша судбина. Као што је то лепо приметио бугарски социолог Иван Крастев, становници земаља у транзицији гласају на изборима за странке са различитим економским програмима. Странка са највише гласова направиће владу. Али, онда ће доћи представник Светске банке и саопштити тој влади њен прави економски програм. Он ће се увек састојати од два захтева: што већа приватизација и што нижи порези за послодавце.

Истина, држава је на овим просторима често била нерационална. Али, необично је да се коренито кресање јавних издатака проширује и на поља од суштинског значаја за опстанак друштва. Образовање је добар пример за то. Србија и неке друге земље у окружењу имају традиционално јак систем државног образовања. Тај систем је и пре социјализма обезбеђивао стварање управне и културне елите земље. Социјализам је то државно образовање само усавршио и направио од њега главни канал друштвене покретљивости. И ма колико да је у Србији, током деведесетих, тај систем руиниран, он је и даље остао квалитетнији од свега што се може наћи у приватном сектору. И данас државни сектор образовања не служи за продају диплома. Колико може, на свом основном нивоу, он ради на просвећивању народа. А на највишим нивоу, тај систем ствара елиту знања, не много лошију од оне едуковане на најскупљим светским универзитетима.

Сада се управо тај систем налази на удару. После свих спроведених реформи, више у овој земљи није скупа војска. Сада је скупо образовање. И њега ћемо реформисати боље од војске. Јер, док не могу да постоје приватне војске, могу приватне школе. Зато, ударничким радом управо на тој ставци буџета можемо постићи идеал Светске банке: "државно образовање – 0,00 динара".

Сличном се идеалу тежи и у реформи пензионог система. Једна таква реформа, рецимо, спроведена је у Летонији. Тамо је проглашен банкрот државног фонда за пензије. Свим бившим пензионерима одређена је сума од 50 евра месечне помоћи. Истина, није баш постигнут идеал да ставка у буџету гласи: "пензије – 0,00 евроценти". Али, биологија чини своје. Зато ни тај дан није далеко.

Потпуном приватизацијом јавних предузећа и укидањем већине функција државе добићемо друштво по мери Светске банке. У њему ће постојати само тржиште и појединци који ће се међусобно борити да преживе. Тржиште ће бити светско, а борба за преживљавање локална. Зато и није потребна држава, која би могла ограничити тржиште или трошити новац (добитника) на помагање губитницима. Елита има да се ствара транснационално, тако што ће на светском тржишту куповати и продавати знање. Она ће и живети транснационално, неограничена одговорношћу према локалном становништву (тј. локалним губитницима). Зато и није потребан национални систем образовања. И зато ставка буџета има да гласи: "државно образовање – 0,00 динара".

Тако се и у случају Србије потврђују страховања социолога. На делу је растакање држава као аутономних демократских заједница и њихово претварање у безличне "подсистеме" којима се управља са стране. Државе постају пуке "територије". Јер, док држава има владу, скупштину, буџет, економски суверенитет и царину, "територија" има гувернера (онога ко стварно влада и не одговара "урођеницима") и "ослобођена" је сваког економског суверенитета. Нестају готово све социјалне димензије државе: од школа и болница до пензија. И пошто се укину царине а тржиште препусти банкама "са конкурентским каматама", свака домаћа индустрија и пољопривреда изненада се показују "неуспешним". И моћни лако савладају немоћне.

А када се такво "такмичење" заврши, Шерил Греј ће нам опет доћи. "Утакмица је коначно била поштена", рећи ће. "Ви сте је изгубили. Радујте се јер више неће бити утакмица. Ми смо сада овде газде. И сад, и увек и во вјеки вјеков. Амин!"