Магнет стадиона

21. ВЕК 
Не, није реч о Црвеној звезди: то што су за њу, упркос њеној спортској драми, заинтересована два најбогатија бизнисмена Србије, само је случајна подударност. Повод за овај текст су милијардери и фудбалски клубови са других меридијана, конкретно, један тим из Енглеске и шеици са Блиског истока. Али изгледа да је принцип исти, нијансе су само у броју милиона који се помињу.

Инспирисао ме је управо склопљен посао између Таксина Шинаватре, тајландског телекомуникационог тајкуна (уз чије име такође иде епитет „контроверзан”), уз то и бившег премијера (тренутно у егзилу, оптуженог за корупцију), и инвестиционог фонда из Абу Дабија, који представља тамошњу краљевску породицу, о куповини Манчестер ситија, мање славног тима од имењака из истог града, Манчестер јунајтеда. За 90 одсто власништва Ситија, из Емирата стиже 360 милиона долара.

Шта је то што милијардере привлачи фудбалу, било да је реч о Мишковићу и Цептеру, или Абрамовичу и краљевској породици из Емирата?

Профит?

У Звезди се годинама већ говори само о дуговима (а и у Челсију, расходи су још већи од прихода), али, генерално, фудбал је профитабилан бизнис, бар кад је реч о најпознатијим фудбалским брендовима Европе).

Пара дакле има, фудбалски клубови су добра инвестиција. Бивши тајландски премијер, који сада има већих брига од фудбалских, Манчестер сити је пре само годину дана купио за 165 милиона, да би га препродао за више него двоструко.

Према подацима познате ревизорске куће „Делоит”, годишњи раст прихода клубова из Премијер лиге у последњој декади је износио 16 одсто. За експерте „Делоита”, формула за израчунавање вредности једног клуба је једноставна: годишњи приход пута два.

По тој методологији, не изгледа уверљиво процена која се помиње ових дана како наша Звезда вреди бар пола милијарде евра, упркос некретнинама које поседује. Према познатом пословном магазину „Форбс”, просечна вредност 25 највреднијих клубова планете је 554 милиона долара (381 милион евра). Не треба наглашавати да Звезде нема ни близу тог друштва.

На „Форбсовој” листи, објављеној прошлог априла, на првом  месту је Манчестер јунајтед, за кога је израчунато да вреди 1,8 милијарди долара. Други је Реал Мадрид са 1,3 милијарде, трећи Арсенал са 1,2, четврти Ливерпул са једном милијардом, а пети минхенски Бајерн са 917 милиона (долара).

Упадљиво је да 25 највреднијих фудбалских клубова долази само из пет земаља: десет их је из Енглеске, пет из Немачке, четири из Италије, три из Шпаније, два из Француске и један из Шкотске (Селтик). Богати клубови су, очигледно, из јаких економија. За врхунски фудбал неопходне су и врхунске паре.

Манчестер ситију зато није било тешко да за Бразилца Робиња изброји 40 милиона (евра): на њега је око био бацио и Роман Абрамович, али није баш инсистирао, свестан да ће на сваку његову понуду шеици одговорити већом, све док лицитирање не пређе сваку меру.

Играчи су, наравно, најскупља ставка. Кад је Абрамович 2003. купио Челси, удео трошкова за плате играча у укупним приходима износио је 86 одсто. Пет година касније, ова слика је нешто боља: сведена је на 71 одсто (нису им смањене плате, повећани су приходи). Просек у Премијер лиги је иначе 54 одсто.

Приходи долазе наравно од публике (стадиони су по правилу пуни, унапред распродати), телевизијских права и спонзора. Утакмице се преносе не само у националним оквирима, па се нефудбалски брендови радо укрштају са фудбалским.

Фудбал тако постаје нарочита комбинација глобалног и локалног, при чему су локални само стадиони и фанатично језгро навијача, док су глобални гледаоци, власници и радна снага, фудбалери. Више од половине играча Премијер лиге данас су гастарбајтери (пре десет година то је био тек сваки четврти). Некада највећег извозника фудбалске радне снаге, Бразил, последњих година смењује Африка, где је ова врста радника подједнако талентована, али јефтинија.

Супротно првом утиску да су за британске премијерлигаше највише заинтересовани Руски олигарси (поред Абрамовича, у овом бизнису је и магнат челика Алистер Усманов, као сувласник Арсенала), главни инвеститори су Американци. Газда Манчестер јунајтеда тако је Малколм Глејзер, у рукама Американаца су и Ливерпул и Астон Вила. Вредно је поменути да је до пре две године власник Портсмута био наш човек, Милан Мандарић, који међутим 2006. своје акције продао израелском бизнисмену Александру Гајдамеку.

Изван Енглеске, већински власник немачке Борусије је америчка инвестициона банка Морган Стенли, док се помиње и како је Џорџ Сорош недавно дао понуду од 318 милиона долара за италијанску Рому.

Али зарада углавном није главни магнет који тајкуне привлачи овој забави. Они у њу не улазе да би увећали своје милијарде.

Кључ је у љубави из интереса између фудбала и медија: публицитет је по правилу важнији од профита, а богати могу да угађају својој таштини.