Magnet stadiona

21. VEK 
Ne, nije reč o Crvenoj zvezdi: to što su za nju, uprkos njenoj sportskoj drami, zainteresovana dva najbogatija biznismena Srbije, samo je slučajna podudarnost. Povod za ovaj tekst su milijarderi i fudbalski klubovi sa drugih meridijana, konkretno, jedan tim iz Engleske i šeici sa Bliskog istoka. Ali izgleda da je princip isti, nijanse su samo u broju miliona koji se pominju.

Inspirisao me je upravo sklopljen posao između Taksina Šinavatre, tajlandskog telekomunikacionog tajkuna (uz čije ime takođe ide epitet „kontroverzan”), uz to i bivšeg premijera (trenutno u egzilu, optuženog za korupciju), i investicionog fonda iz Abu Dabija, koji predstavlja tamošnju kraljevsku porodicu, o kupovini Mančester sitija, manje slavnog tima od imenjaka iz istog grada, Mančester junajteda. Za 90 odsto vlasništva Sitija, iz Emirata stiže 360 miliona dolara.

Šta je to što milijardere privlači fudbalu, bilo da je reč o Miškoviću i Cepteru, ili Abramoviču i kraljevskoj porodici iz Emirata?

Profit?

U Zvezdi se godinama već govori samo o dugovima (a i u Čelsiju, rashodi su još veći od prihoda), ali, generalno, fudbal je profitabilan biznis, bar kad je reč o najpoznatijim fudbalskim brendovima Evrope).

Para dakle ima, fudbalski klubovi su dobra investicija. Bivši tajlandski premijer, koji sada ima većih briga od fudbalskih, Mančester siti je pre samo godinu dana kupio za 165 miliona, da bi ga preprodao za više nego dvostruko.

Prema podacima poznate revizorske kuće „Deloit”, godišnji rast prihoda klubova iz Premijer lige u poslednjoj dekadi je iznosio 16 odsto. Za eksperte „Deloita”, formula za izračunavanje vrednosti jednog kluba je jednostavna: godišnji prihod puta dva.

Po toj metodologiji, ne izgleda uverljivo procena koja se pominje ovih dana kako naša Zvezda vredi bar pola milijarde evra, uprkos nekretninama koje poseduje. Prema poznatom poslovnom magazinu „Forbs”, prosečna vrednost 25 najvrednijih klubova planete je 554 miliona dolara (381 milion evra). Ne treba naglašavati da Zvezde nema ni blizu tog društva.

Na „Forbsovoj” listi, objavljenoj prošlog aprila, na prvom  mestu je Mančester junajted, za koga je izračunato da vredi 1,8 milijardi dolara. Drugi je Real Madrid sa 1,3 milijarde, treći Arsenal sa 1,2, četvrti Liverpul sa jednom milijardom, a peti minhenski Bajern sa 917 miliona (dolara).

Upadljivo je da 25 najvrednijih fudbalskih klubova dolazi samo iz pet zemalja: deset ih je iz Engleske, pet iz Nemačke, četiri iz Italije, tri iz Španije, dva iz Francuske i jedan iz Škotske (Seltik). Bogati klubovi su, očigledno, iz jakih ekonomija. Za vrhunski fudbal neophodne su i vrhunske pare.

Mančester sitiju zato nije bilo teško da za Brazilca Robinja izbroji 40 miliona (evra): na njega je oko bio bacio i Roman Abramovič, ali nije baš insistirao, svestan da će na svaku njegovu ponudu šeici odgovoriti većom, sve dok licitiranje ne pređe svaku meru.

Igrači su, naravno, najskuplja stavka. Kad je Abramovič 2003. kupio Čelsi, udeo troškova za plate igrača u ukupnim prihodima iznosio je 86 odsto. Pet godina kasnije, ova slika je nešto bolja: svedena je na 71 odsto (nisu im smanjene plate, povećani su prihodi). Prosek u Premijer ligi je inače 54 odsto.

Prihodi dolaze naravno od publike (stadioni su po pravilu puni, unapred rasprodati), televizijskih prava i sponzora. Utakmice se prenose ne samo u nacionalnim okvirima, pa se nefudbalski brendovi rado ukrštaju sa fudbalskim.

Fudbal tako postaje naročita kombinacija globalnog i lokalnog, pri čemu su lokalni samo stadioni i fanatično jezgro navijača, dok su globalni gledaoci, vlasnici i radna snaga, fudbaleri. Više od polovine igrača Premijer lige danas su gastarbajteri (pre deset godina to je bio tek svaki četvrti). Nekada najvećeg izvoznika fudbalske radne snage, Brazil, poslednjih godina smenjuje Afrika, gde je ova vrsta radnika podjednako talentovana, ali jeftinija.

Suprotno prvom utisku da su za britanske premijerligaše najviše zainteresovani Ruski oligarsi (pored Abramoviča, u ovom biznisu je i magnat čelika Alister Usmanov, kao suvlasnik Arsenala), glavni investitori su Amerikanci. Gazda Mančester junajteda tako je Malkolm Glejzer, u rukama Amerikanaca su i Liverpul i Aston Vila. Vredno je pomenuti da je do pre dve godine vlasnik Portsmuta bio naš čovek, Milan Mandarić, koji međutim 2006. svoje akcije prodao izraelskom biznismenu Aleksandru Gajdameku.

Izvan Engleske, većinski vlasnik nemačke Borusije je američka investiciona banka Morgan Stenli, dok se pominje i kako je Džordž Soroš nedavno dao ponudu od 318 miliona dolara za italijansku Romu.

Ali zarada uglavnom nije glavni magnet koji tajkune privlači ovoj zabavi. Oni u nju ne ulaze da bi uvećali svoje milijarde.

Ključ je u ljubavi iz interesa između fudbala i medija: publicitet je po pravilu važniji od profita, a bogati mogu da ugađaju svojoj taštini.