Вредни људи под Ртњом

На па­ди­на­ма пла­ни­не Ртањ из­над Со­ко­ба­ње, за ко­ју се мно­ги пи­та­ју да ли је не­ка­да би­ла пи­ра­ми­да, пр­вих про­лећ­них да­на мо­же да се ви­ди тек по­не­ки за­љу­бље­ник у ову те­о­ри­ју или, пак, уса­мље­ни би­ци­кли­ста. Но, у су­да­ру „не­так­ну­тих” об­ро­на­ка с из­град­њом  не­дав­но на­ста­лих и бу­ду­ћих спа-цен­та­ра и хо­те­ла уско­ро се оче­ку­је да па­ди­не ру­дар­ског на­се­ља на­пу­ште­ног ше­зде­се­тих го­ди­на про­шло­га ве­ка бу­ду про­ша­ра­не ра­до­зна­лим ту­ри­сти­ма.

Јер Ртањ – за чи­је ди­мен­зи­је На­уч­но­и­стра­жи­вач­ки цен­тар „Дух Рт­ња” већ де­це­ни­ја­ма твр­ди да су су­ви­ше пра­вил­не и са­вр­ше­не да би при­па­да­ле обич­ној пла­ни­ни, као и да је она ге­о­ме­триј­ски на ис­тој уда­ље­но­сти од зна­чај­них гра­до­ва пи­ра­ми­дал­ног све­та – остао је ениг­ма. Пот­кре­пље­на  при­ча­ма ста­нов­ни­ка о по­вре­ме­ној нео­бич­ној све­тло­сти и ве­ро­ва­њем да су врх Рт­ња по­се­ти­ли ван­зе­маљ­ци. Чак и при­ча­ма да су не­ки љу­ди ви­де­ли ужа­ре­не ку­гле из­над вр­ха, да су ван­зе­маљ­ци Ртањ иза­бра­ли за свој хе­ли­о­дром, чи­ја се вра­та отва­ра­ју кад је врх у обла­ци­ма.

По­се­ти­о­ци жељ­ни ми­сте­ри­је

Ујед­но, до ју­че на­пу­ште­но и де­ва­сти­ра­но на­се­ље, на­ста­ло ка­да је по­ро­ди­ца Минх у овом кра­ју по­чет­ком 20. ве­ка осно­ва­ла руд­ни­ке, по­ста­је с овим при­ча­ма при­влач­но и ула­га­чи­ма у са­вре­ме­ни ту­ри­зам и по­се­ти­о­ци­ма ко­ји же­ле да ми­сте­ри­ју спо­је с ужи­ва­њем. За­сад, у пред­се­зо­ни,  сме­штај мо­же да се на­ђе и за шест до 12 евра по да­ну.

У су­срет то­ме, пе­де­се­так пре­о­ста­лих ста­нов­ни­ка се­ла Ртањ ко­ји жи­ве на ста­зи ка „Вре­лу”, јед­ном од нај­по­зна­ти­јих маг­нет­них по­ља ме­ре­њи­ма от­кри­ве­ним на Рт­њу, по­че­ли су да се при­пре­ма­ју за го­сте.

У до­ма­ћин­ству Дра­го­ти­ћа, ино­стра­них пен­зи­о­не­ра ко­ји­ма је ћер­ка из Аустри­је да­ро­ва­ла ку­ћу на пла­ни­ни, ба­шта се уве­ли­ко уре­ђу­је. Кум Ми­о­драг Ста­мен­ко­вић из Бо­љев­ца оре­зу­је са­су­ше­не гра­не ја­бу­ке ка­ко не би угро­жа­ва­ле воћ­ку у но­вом цва­ту, док до­ма­ћи­ца Рад­ми­ла пра­ви ртањ­ске ли­ке­ре од во­ћа и хра­ни сво­је и удо­мље­не пла­нин­ске псе. Ви­со­ки при­ти­сак од ког је бо­ло­ва­ла, ка­же, на овој пла­ни­ни је не­стао.

Из обли­жњег Бо­љев­ца по­ре­клом, су­пруг Кр­ста раз­во­зи по­се­ти­о­це до ста­за до ко­јих џип мо­же да стиг­не, јер успон на сам пи­ра­ми­дал­ни и го­ли врх из­у­зет­но је те­жак.

У про­ду­жет­ку ста­зе за­ти­че­мо Пе­тра Бо­дро­жи­ћа ка­ко кре­чом шти­ти ко­ру ста­ба­ла шљи­ве, ја­бу­ке, кру­шке. Де­ца су у Бе­о­гра­ду, он и су­пру­га за­ра­ди­ли су пен­зи­ју у Хр­ват­ској и ка­ко ов­де дру­ге тр­го­ви­не не­ма, као и оста­ли пра­ве мед, ча­је­ве и ра­ки­ју за ту­ри­сте ко­ји про­ђу.

Сла­ви­ца Ри­стић је нај­рад­ни­ја. Оста­ла је са­ма, по­сле не­дав­не смр­ти су­пру­га, па јој, док су де­ца у гра­до­ви­ма, ни­је те­шко да пра­ви ли­кер с ме­дом, да су­ши чај од ко­при­ве ко­ји је, као и си­руп до­бар за крв­ну сли­ку. Осим хе­кла­них шу­сти­кли, у ње­ном дво­ри­шту и ор­ма­ру лет­ње ку­хи­ње мо­гу се на­ћи и слат­ко од шар­га­ре­пе, али и од ти­кви­ца – с бе­лим лу­ком за сни­же­ње крв­ног при­ти­ска.  Осим ртањ­ског ча­ја, зва­ног ђи­пи­кур због то­га што под­сти­че ме­та­бо­ли­зам, пре­по­ру­чу­је иву: „Тра­ва ива оста­вља жи­ва”, ста­ра је из­ре­ка у кра­ју. На­ро­чи­то је по­мо­гла они­ма ко­ји се опо­ра­вља­ју од те­шких бо­ле­сти, за ко­је ов­де бе­ру гор­ку хај­дуч­ку тра­ву. Ча­је­ви су сви 300 ди­на­ра, ли­ке­ри од 1.200 до 1.300, као и мед. Це­не су је­дин­стве­не.

До­ма­ћин­ство Ми­ло­ва­но­вић по­зна­то је по то­ме што одр­жа­ва обли­жње „Вре­ло” укла­ња­ју­ћи от­пат­ке ба­ха­тих ту­ри­ста и чи­сте­ћи „спо­ме­ник пи­ра­ми­ди” ко­ји су но­во­до­шли хо­те­ли­је­ри об­но­ви­ли. Ртањ­ски мед, от­кри­ва­ју, пра­ве с ма­слач­ком, ора­си­ма и ма­лим бо­ро­вим ши­шар­ка­ма да би био лек за брон­хи­тис. Га­зда Ми­о­драг зва­ни Ми­ле Ба­њац ка­же да га је бањ­ско по­ре­кло под­ста­кло да ме­ђу пр­ви­ма из­да­је со­бе с кре­ве­ти­ма на спрат, због че­га су и це­не сва­ка­ко ни­же не­го у рет­ким, ско­ро об­но­вље­ним ртањ­ским пан­си­о­ни­ма. Не­да­ле­ко од ста­зе до­ма­ћи­на, пу­тем пре­ко мо­ста и по­ред на­пу­ште­них рад­нич­ких згра­да, сти­гли смо до ве­ле­леп­не Гре­ти­не ви­ле, ко­ју су но­ви хо­те­ли­је­ри об­но­ви­ли.

Гре­ти­не ру­же

Су­пру­га на­след­ни­ка осни­ва­ча руд­ни­ка Ју­ли­ју­са Мин­ха, као и он, во­ди­ла је бри­гу о овом кра­ју и ру­да­ри­ма. Прет­по­ста­вља се да се Ју­ли­јус 1931. го­ди­не у вре­ме ве­ли­ке свет­ске кри­зе убио, по­што ни­је ис­пу­нио обе­ћа­ње рад­ни­ци­ма да ће раз­ме­ни­ти угаљ за жи­то и ку­ку­руз. Је­вреј­ка из Аустри­је ко­ју је као бол­ни­чар­ку упо­знао у са­на­то­ри­ју­му док се ле­чио од ту­бер­ку­ло­зе, у знак се­ћа­ња на по­кој­ног му­жа по­ди­гла је ка­пе­лу на вр­ху Рт­ња на 1.565 ме­та­ра над­мор­ске ви­си­не. На­жа­лост, ка­пе­лу су де­ве­де­се­тих ди­на­ми­том сру­ши­ли „лов­ци” на ди­ја­ман­те, за ко­је се ве­ро­ва­ло да су ту за­ко­па­ни. За из­град­њу је утро­ше­но 1.000 ча­со­ва ра­да, ка­ме­ње су пре­но­си­ли ма­гар­ци, а гра­ди­ли су је ру­да­ри. Ка­пе­ла Све­том Ђор­ђу, од ко­је су оста­ли са­мо оста­ци, осве­ће­на је 19. ма­ја 1934. го­ди­не.

Ве­ли­ку па­жњу Гре­та је по­све­ти­ла уре­ђе­њу на­се­ља. На­пра­ви­ла је парк на 40 хек­та­ра, са ста­кле­ном ба­штом, ро­за­ри­ју­мом и ру­жич­ња­ком у ко­јем је уз­га­ја­но 150 вр­ста др­ве­ћа и ра­зног укра­сног би­ља. С пу­то­ва­ња је до­но­си­ла сад­ни­це. Дуж ко­ло­се­ка ко­јим су про­ла­зи­ли ва­го­не­ти, по­са­ди­ла је ви­ше од 3.000 сад­ни­ца, та­ко да се угаљ ни­је ви­део од „ко­ло­се­ка шпа­ли­ра ру­жа”. За­пам­ће­на је по до­бро­чин­ству пре­ма де­ци ру­да­ра. При­ча се да је на­шла уто­чи­ште у се­лу Или­но по­сле ра­та и пре­ма јед­ној вер­зи­ји управ­ник руд­ни­ка за­бра­нио је ру­да­ри­ма да иду на ње­ну са­хра­ну 1947. го­ди­не, прем­да је, пре­ма дру­гој, умр­ла пе­де­се­тих у бол­ни­ци у Бо­љев­цу.

Гре­ти­но је­зе­ро очи­стио је и „ожи­вео” у ње­го­вом спе­ци­фич­ном зе­ле­ни­лу Де­јан Ми­ло­је­вић, ко­ји с по­ро­ди­цом ов­де про­во­ди ле­та. Чи­шће­ње дна је­зе­ра, чи­је бе­тон­ске обо­де је по­ди­гла др­жав­на власт на­кон ра­та, али је де­це­ни­ја­ма би­ло за­пу­ште­но, зах­те­ва­ло је ве­ли­ки по­сао. Да­нас у је­зе­ру на­се­ље­ном ри­бом љу­ди се ку­па­ју, а ово ме­сто „Фе­сти­ва­ла ет­но-му­зи­ке и ста­рих за­на­та” – ода­брао је и Но­вак Ђо­ко­вић за од­мо­ри­ште на пла­ни­ни ко­ју, ипак, ни­ко не же­ли да ви­ди у бу­дућ­но­сти као на­тр­па­но ле­то­ва­ли­ште.

С чам­ца на је­зе­ру ви­ди се на об­рон­ку и по­лу­сру­ше­на згра­да за ко­ју твр­де да је пла­ни­ра­на за Те­слин цен­тар и за „ре­ша­ва­ње” ениг­ме зва­не Ртањ – ко­ји че­ка ула­га­ња у но­ва ис­тра­жи­ва­ња. „У про­би­ја­ње за­тво­ре­них ту­не­ла” ка­ко ве­ру­је мла­да Ива­на Ман­дић, во­дич из Бе­о­гра­да, ко­ја се од­лу­чи­ла за жи­вот на Рт­њу у ко­јем је, твр­ди за „Ма­га­зин”, од бра­ња ле­ко­ви­тих тра­ва до бро­ја­ња зве­зда из тра­ве, мно­го на­у­чи­ла.

Срп­ска ра­мон­да

Је­дин­стве­ни, не­на­се­ље­ни пла­нин­ски џин Ртањ са сна­жном „ру­жом ве­тро­ва” има и свој нео­би­чан цвет. Срп­ска ра­мон­да или цвет фе­никс, ко­ји сим­бо­ли­ше жи­ла­вост и не­у­ни­шти­вост на­шег на­ро­да, ен­дем­ска је биљ­ка цен­трал­ног Бал­ка­на ко­ју је 1874. го­ди­не от­крио Јо­сиф Пан­чић на об­рон­ци­ма Рт­ња. Ra­mon­da ser­bi­ca је, пи­ше у на­уч­ним за­пи­си­ма, оста­так суп­троп­ске фло­ре Евро­пе и Ме­ди­те­ра­на, за­то се на­во­ди чак и да је африч­ког по­ре­кла. Слич­на је вр­сти на­та­ли­ји­на ра­мон­да, али се одва­ја осо­бе­но­сти­ма: ли­сто­ви су јој ску­пље­ни у ро­зе­ту и елип­тич­но су ром­бич­ни. Ка­рак­те­ри­стич­но за њу је да иако се пот­пу­но осу­ши, мо­же по­но­во да ожи­ви и про­цве­та.