Тајне отишле са "српском мајком"

Смрћу Дафине Милановић, с краја прошлог века познатије као „српска мајка”, тихо и нечујно јуче је спуштена завеса на претпоследњи чин драме која се звала штедња код Дафимент банке, у коју је веровало стотине хиљада грађана Србије улажући свој новац очекујући заузврат зараду, већу или ону за пуко преживљавање. Тајну свог материјалног богатства однела је са собом, а нама је остало да се надамо да ће држава, како је обећала, до 2016. године лаковерним грађанима исплатити какву такву накнаду за изгубљени новац, да ће нека од 25 фирми широм света, како је говорила, Србији вратити дебело окамаћено богатство и помоћи јој када то буде најпотребније.

Покојним и преживелим творцима ове пирамидалне идеје остало је благо којим су својим унуцима омогућили живот без рада, међународној мафији богатство и чуђење нашом неопеваном глупошћу или бескрупулозношћу појединаца, а народу велико и горко искуство као опомену за све такве или сличне.

Подсетимо, остало је сијасет питања на која одговор нису дали актери те пљачке а међу којима су и данас неки на важним државним положајима, али ни надлежни правосудни органи који кроз судске процесе и даље утврђују куд се дедоше стотине и стотине милиона тадашњих марака. У налазу државне комисије која је утврђивала чињенице са пословањем поменутог банкарског гиганта остало је записано да је Дафина Милановић исплатила Аркану прецизније фирми СДГ три милиона динара са рачуна на Кипру за куповину бензинске пумпе и објекта у изградњи у Ердуту. Није, међутим, записано у коначном извештају комисије да су пословни људи из иностранства само у првим месецима штедње ошишали банку за десетине милиона марака. Као што нигде није остало трагова у папирима колико су поједини чланови породице Милошевић узели новца из сефова у „Генекс” апартманима. Понекад милом, али богме понекад и силом. Пред сведоцима и пред људима који су били задужени за чување реда и закона.

Није, такође, остало трага у документима колико је новца изнето из Србије што је питао и тадашњи председник Србије Слободан Милошевић на једином виђењу са Дафином, „српском мајком” у његовом кабинету.

Колико ли је новца улупано у честе шопинг туре по иностранству у којима је учествовало десетине људи, а пазарило злато и крзно сазнаћемо, могућно је, у неким сећањима учесника. Ко је склонио дискете са именима првих улагача, једног министра и једног привредника, по свему судећи нећемо дознати, као што ће јавности, богу хвала, остати изван домашаја информације ко је све од виђенијих, а било их је, учествовао у оргијама, у њеној или некој другој режији, у вилама Дедињског и Топчидерског брда где је Дафина боравила у неким периодима.

Лакнуло је, истине ради, бројним ликовима који су водили њене „пословне књиге”, преносили у џаковима новац у друге државе и пре санкција, бринули о рупи на Славији у коју су бачене три новчанице по хиљаду марака не би ли из њих никло позориште са именом њеног покојног сина. Свануло је људима који се сада башкаре по становима добијеним из те касе. Смркло се зато појединим адвокатима јер нећезарадити хонораре бранећи клијенте који и данас доказују своју невиност у галиматијасу званом Дафимент банка.

Завесу на последњи чин драме која је потресала југо простор спустиће, наравно, суд а нама ће за сећање и наравоученије остати њене речи изговорене у вили у Улици генерала Васића број 5: „Све доларе и марке овога света дала бих само ако би ме пустили да сама одем до нужника”.