О бременитим временима некад и сад

Након изложбе скулптура „Исконско у модерном – Олга Јанчић” и избора од 130 дела на поставци „О граду и идентитету”, у Музеју савремене уметности у Београду вечерас у 18 сати биће отворена  још једна, трећа по реду поставка која баштини дела из богате и вредне колекције ове куће. На овој изложби, која се сместила на четвртом и петом музејском нивоу (две првопоменуте налазе се у остатку изложбеног простора на Ушћу) публику ће дочекати око 100 уметничких остварења из периода између два светска рата и савременог стваралаштва за која је заједнички именитељ ангажована уметност, односно оно стваралаштво које указује на горуће друштвене проблеме и подстиче потрагу за решењима.

Изложба „Рез – линија – отисак”, која ће трајати до 20. августа, резултат је студијског рада кустоса мр Мишеле Блануше и Мирослава Карића, који су одабрали неке од најпознатијих стваралаца као што су Ђорђе Андрејевић Кун, Маријан Детони, Сергије Глумац, Првослав Пиво Караматијевић, Мирко Кујачић, Отон Постружник, Братислав Стојановић, Ђурђе Теодоровић, Антун Зупа, као и радове Владана Јеремића и Рене Редле, Синише Илића, Бојана Ђорђева, Даринке Поп-Митић, КУРС-а (Милош Милетић и Мирјана Радовановић), Милице Ружичић и Николе Радосављевића.

Сам назив изложбе упућује на феномен графичког медија, који у међуратном времену у Краљевини Југославији постаје све заступљенији код уметника који су у једноставности и визуелној снази графике, као и њеним могућностима мултипликовања, препознали потенцијал за директнији критички исказ о друштвено-политичкој реалности, непосреднију комуникацију са широм јавношћу и бржу дистрибуцију поруке. Оваква уметност с краја треће и четврте деценије прошлог века готово сто година касније у раду појединих савремених уметника и уметничких група активних на домаћој, регионалној и интернационалној сцени, представља важно и референтно поље идејних и формално-стилских полазишта у критичким промишљањима актуелних локалних и глобалних друштвено-политичких околности и кретања.

Како нам откривају Блануша и Карић, обиље дела чиниће графички листови из девет мапа и неколико слика међуратних аутора, док су савремени уметници представљени кроз различите медије, од графика, серије цртежа и акварела, преко објеката, текстила, фото-документације, аудио и видео- радова па до сценографије и мурала. Они даље указују на кључне изложбене моменте који се тичу аутора из прошлог века:

– Графички медиј није био само ликовни израз, супротстављен тада доминантном сликарству грађанског модернизма, већ је био и средство политичке борбе, агитације о идејама левице и ширењу класне свести. Омогућио је да се преиспитују друштвено-економски контексти у којима се одвијала свакодневна нехумана и тешка егзистенција градског и сеоског становништва. Тако је, рецимо, Кун у чувеној графичкој мапи „Крваво злато” кроз 28 дрвореза приказао реалност борских рудара и самог Бора, тада највећег произвођача бакра у Европи, у којем је присуство капитала Француске компаније „Свети Ђорђе” диктирало друштвени живот града. Глумац у мапи линореза „Метро” у својеврсном стриповском низу призора или готово филмских кадрова сугестивно уводи посматрача у причу о модернизацији великих градова прве две деценије 20. века и о друштвеном отуђењу појединца, док током постдипломских студија у Паризу Детони бележи живот отпуштених и незапослених радника, њихове протесте, што ће резултирати штампањем његове најпознатије мапе 30 линореза под називом „Људи са Сене”.

Карић додаје да су њих двоје кустоски прилично иницирала размишљања о времену у којем тренутно живимо и које je један бременит историјски тренутак пун изазова.

– Свет јe суочен са глобалним сукобом, економском кризом, све израженијом класном стратификацијом, са растом национализама, различитим видовима експлоатације и људских и природних ресурса и све тежим положајем радника у свим друштвеним сферама. Реактуелизацију уметничког наслеђа друштвено ангажоване уметности међуратног периода савремени уметници виде као могућност да укажу на неуралгичне тачке у друштву и времену у којем живе и раде. На овој изложби се покрећу важна питања која се тичу садашњег стања људских слобода, материјалног статуса радника, друштвено-производних односа... Уметници се баве становањем и правом на дом, новим облицима класног раслојавања, историјског ревизионизма као и могућностима да уметност буде простор еманципације, промена и отпора – даје нам увид у савремени контекст Карић.

На питање колики је био тада, а колики је данас домет који овакав вид уметничког израза може да има на динамику нужних промена Мишела Блануша одговара:

– О моћи и критичкој оштрици ангажоване уметности у периоду тридесетих година прошлог века највише говори чињеница да је неретко била под лупом власти, забрањивана, приморана на илегалне начине продукције и дистрибуције. Рефлексија историјских примера уметничко-друштвених ангажмана остаје за уметнике данас важна у проналажењу нових видова колективних деловања, демократизације и социјализације уметности, а верујемо да критички говор у уметности остаје снажан потенцијал и погон за промене како бисмо успоставили боље и праведније друштво.