Ко су истакнути правници

Пре неколико недеља, отпочео је поступак избора чланова Високог савет судства (ВСС) и Високог савета тужилаштва (ВСТ) из реда истакнутих правника који ће, убудуће, заједно са својим колегама судијама бирати судије у Републици Србији. Ко су заправо ти истакнути правници?

Појам истакнути правник је уведен Уставом Србије из 2006. којим је предвиђено да је један од услова, поред правничког искуства и година живота, и тај да кандидат за судију Уставног суда буде истакнути правник. Устав није прецизније одредио значење овог појма. То није учињено ни Законом о Уставном суду. Стало се на становиште да је у питању правни стандард чија се конкретна садржина одређује приликом сваког избора, односно именовања за судију Уставног суда.

Правни стандард истакнути правник примењен је и код избора чланова ВСС-а и ДВТ-а према изворном тексту Устава. Био је употребљен израз „два угледна и истакнута правника са најмање 15 година искуства у струци, од којих је један адвокат, а други професор правног факултета”. Дакле, појам истакнути правник није нов у уставном праву Србије и није, како и неки правници погрешно тврде, творевина уставних амандмана о правосуђу из 2022. и Венецијанске комисије.

У уставноправној науци постоје два схватања о томе ко је истакнути правник. Према једном, истакнути правник је врхунски правни стручњак који се издваја по професионалним достигнућима од осталих правника. Он није обичан правни „техничар” или „параграфлија”, већ правник који располаже највишим способностима за тумачење и примену права. Нису у питању само године живота, радни стаж и искуство, ни формално високе квалификације (нпр. редовни професор, научни саветник), већ и материјални докази највише стручности кандидата – научно и стручно признати радови и реферати, јавни наступи у складу са највишим стандардима струке, међународни контакти и сарадња у области владавине права, доказано ангажовање у заштити људских права и сл.

Према другом схватању, истакнути правник није само врхунски правни стручњак. Он мора поседовати и особине попут моралног интегритета, аутономности мишљења, интелектуалне храбрости, толерантности, креативности, свести о одговорности. Ако истакнути правник баш и нема све наведене особине, он свакако не сме бити непознат правној и широј заједници. Мора уживати углед у друштву. Тај углед се, уставноправно, потврђује избором у Народној скупштини и то појачаном, двотрећинском већином свих народних посланика. Циљ оваквог решења је да се задржи веза са скупштином која оличава народну сувереност и да кандидат добије подршку не само владајуће већине, већ и релевантног броја посланика опозиције. Дакле, изабрани кандидат треба да буде истакнути правник са демократским легитимитетом Народне скупштине. Истакнути правник у правосудном савету не представља самог себе, он представља грађане, као што судије у овом савету представљају судску власт. Ако скупштина не изабере сва четири члана у року одређеном законом, после истека законом одређеног рока, примениће се „алтернативни механизам” избора – преостале чланове између свих осталих кандидата који испуњавају услове за избор бира комисија. Њу чине председник скупштине, који представља скупштину и не мора да буде правник (то је случај с актуелним председником),  и четири правника који јесу истакнути правници (председник Врховног суда, председник Уставног суда, врховни јавни тужилац, заштитник грађана). Ипак, имајући у виду да је ова комисија састављена од само пет чланова, да одлучује простом већином (три гласа „за” је довољно за избор) и да нема демократски легитимитет налик скупштинском, примена овог алтернативног (antideadlock) механизма треба да буде крајње изузетна. Скупштина не сме олако одустајати од своје Уставом примарно установљене надлежности да бира истакнуте правнике чланове ВСС-а.

Између предложених кандидата, скупштина треба да изабере јаке индивидуалце који осећају дух институције, умеју да сарађују и да раде на спајању „несудијског” и судијског погледа на ствари. Само такве особе могу бирати квалитетне судије и, уопште, учествовати у стварању амбијента у којем ће судство бити изнад политике – не ради себе (судократија), него ради Устава и грађана (уставна демократија).

У сваком случају, кад буду изабрани чланови ВСС-а из реда истакнутих правника, они треба да остану своји да би били и довољно утицајни. Не треба да се прилагођавају судијском начину размишљања, већ да „унесу њихово животно и професионално искуство” и да дају „поглед на ствар из шире перспективе, невезани професионалним судијским навикама и стереотипима” (Извештај Европске мреже правосудних савета). Није ВСС орган судства нити он треба да постане „судство у малом”. То је орган у којем би требало да у размени погледа, ставова и идеја, две различите каквоће – судијска и „несудијска”, остваре јединство које ће обезбедити услове за независан, ефикасан и одговоран рад судства. То се односи и на ВСТ.

Сви ми у нашем друштву, било професори, било судије или грађани без правничког знања и искуства, треба коначно да постанемо свесни да је процес изградње правне државе дуг и да пречице нису могуће. Не можемо одмах добити функционалне правосудне савете, нити ће се резултати једног, надам се, транспарентног и објективно спроведеног процеса избора истакнутих правника осетити у року од годину или две. Реформски пут је кривудав, на њему ће бити много озбиљних изазова. Свакако, од њега не треба да одустајемо. Србија заслужује да постане европски уређена правна држава. И ја такав исход, на дуже стазе, уопште не доводим у питање.

Редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду