Предстоји нам додатно убрзање енергетске транзиције

У Бриселу је крајем марта постигнут начелни договор да се циљ о уделу обновљиве енергије од 32 одсто до 2030. замени још захтевнијим од 42,5 процената, чиме би се додатно убрзала енергетска транзиција. Поврх тога, Европска унија не одустаје ни од амбиције предвођења глобалне револуције у сегменту чистих технологија. Само који дан раније, тачније 16. марта, комисија је објавила акт о индустрији с нултом нето стопом емисија и акт о критичним сировинама – кључне смернице индустријског развоја ЕУ на дужи рок, наводи Иван Николић, директор за научноистраживачки развој у Економском институту за публикацију „Месечне анализе и трендови”.

„То није само актуелност у економској политици ЕУ. То може да буде најава индустријског преокрета и развојног препорода Србије која има литијум као критичну минералну сировину. Ресурс који може радикално да промени нашу позицију у региону и Европи. Али и ресурс који, парафразирајући Толкина, има моћ да исквари срце онога ко га поседује”, каже Николић.

Акт о индустрији с нултом нето стопом емисије је континуитет претходних иницијатива и својеврсна допуна европског зеленог плана и плана ЕУ за уштеду енергије. Пандемија ковида 19 и енергетска криза узрокована руском инвазијом на Украјину демаскирале су слабости које штете индустријској конкурентности ЕУ. Зато је циљ ЕУ да увећа производни капацитет за технологије са нултом стопом емисија, од најмање 40 одсто целокупне производње до 2030. Актом се посебно подупиру стратешке технологије с нултом нето стопом емисија које су комерцијално доступне или ће ускоро ући на тржиште и које имају потенцијал брзог раста, што би допринело циљевима у погледу декарбонизације.

Пре свега мисли на осам стратешких технологија: соларну фотонапонску и соларну топлотну енергију, електолизаторе и горивне ћелије, енергију ветра, одрживи биоплин, биометан, батерије, хватање и складиштење угљен-диоксида, топлотне пумпе и геотермалну енергију и мрежне технологије (укључује и паметно и брзо пуњење за електрична возила).

Кључна слабост ЕУ је што је планирани технолошки прогрес екстремно увозно зависан. Тренутно се у ЕУ из Кине допрема преко 90 одсто соларних фотонапонских плоча и других фотонапонских технолошких компоненти, више од једне четвртине електричних аутомобила и батерија. Кина обезбеђује и 90 одсто глобалних улагања у производна постројења за енергију с нултом нето стопом емисија. С друге стране, ЕУ подједнако оскудева и са критичним сировинама за производњу. На пример, из Кине добија 100 одсто потреба за тешким металима ретке земље, 85 процената за лаким металима ретке земље и 97 одсто снабдевања магнезијумом, 99 процената залиха бора стиже из Турске, 79 одсто литијума из Чилеа и слично.

Критичне сировине су неопходне у бројним стратешким секторима, не само у индустрији с нултом нето стопом емисија, већ и у производњи дигиталних компоненти, свемирском и одбрамбеном сектору. С обзиром на чињеницу да потребе за овим сировинама сваким даном расту, страхови су све већи. Резултати доступних студија указују да се са прогресивном декарбонизацијом и дигитализацијом модерних економија предвиђа експанзивни пораст потражње за овим сировинама у наредним деценијама. Тако, само у ЕУ, Заједнички истраживачки центар Европске комисије очекује да ће се потрошња литијума повећати девет до 12 пута до 2030, и за више од двадесет пута до 2050. године. Ризик је препознат, а императив је очигледно, пошто-пото, ублажити стратешку зависност. Јачање стратешке аутономије ЕУ није зато могуће без озбиљне експанзије рударства и рециклаже.

Да ли је овај циљ реалан и како то остварити? Без кључних сировина нема нових технологија које једино могу обезбедити конкурентску предност европској индустрији. Стога је неопходно отклонити препреке које би убрзале екстракцију, рафинирање, прераду и рециклирање. Како би променила своју неповољну позицију, ЕУ мора интензивирати сарадњу с поузданим трговинским партнерима у свету, у заједничком интересу раста производње, на одржив начин.

Европски континент, без дилеме, има нека неискоришћена, аутохтона налазишта ових метала. Процене су различите. Имамо неке потврде ресурса за производњу батерија. Реч је о литијуму, кобалту, никлу, графиту и мангану. Француска и Португалија су одраније познате по знатним резервама литијума, при чему прва већ најављује покретање рударења на једној локацији, док је потоња рангирана на шестом месту у свету по производњи. За кобалт – још један важан материјал за модерне литијум-јонске батерије – недавно су идентификовани неискоришћени ресурси широм континента. Ове податке и медијске наслове ипак треба узимати с опрезом. У разметању ресурсима бриселски политичари већ иду предалеко, нарочито у сегменту земних метала.