Једна женска прича

На управо завршеном четвртом по реду Европском фестивалу анимираног филма – Балканима ′07 – трофеј за најбољи анимирани филм југоисточне Европе, једногласном одлуком жирија, припао је Вери Влајић, за сценарио, цртеж, анимацију и режију 10-минутног филма "Женска страна романа". Ово је само још једна у низу интернационалних потврда и признања нашој уметници, врсној и истрајној аниматорки, чије је стваралаштво одавно прешло границе наше земље и постало познато и препознатљиво у свету.

Идеја за филм "Женска страна романа" настала је пре више од десет година, али је у почетку он био замишљен као серија од 10 епизода у којима би приче из чувених светских романа биле приказане из женског угла, уз ироничан коментар и језиком анимираног филма. Онда се та идеја повезала са једном другом – о женским сузама, и тако је настао овај награђени филм.

– У свом ауторском бављењу анимираним филмом увек сам некако "возила" на два колосека. На једном су били филмови који су базирани на већ готовим ликовним предлошцима, на статичном цртежу, који су повезивањем и анимирањем резултирали новом формом и значењем. Такав је био филм "У алеји великана и великих догађаја", заснован на карикатурама Зуке Џумхура које је он објављивао на првој страници недељне "Политике" више од 30 година и које су представљале историју света испричану кроз карикатуру. Ту бих такође сместила филм "Три живота јежа", који сам урадила заједно са Слободаном Новаковићем, а који је такође био нека врсте историје, 50 година чувеног хумористичког часописа "Јеж", за који су радили сви релевантни карикатуристи из земље  и света... Са друге стране, увек сам покушавала да мало и експериментишем у форми, као и да изразим нека своја осећања и размишљања. Тако су настали филмови "Уво","Она", "Хиромантија", "Црни филм", па ево и "Женска страна романа" – каже за "Политику" Вера Влајић.

Као аутор који уз континуирани филмски рад већ неколико година делује и као уметнички директор Фестивала краткометражног и документарног филма и као професор анимације, транзициони проблеми продукције анимираних филмова добро су јој познати. Некадашње велике, државне продуцентске куће, спорадично су замењене малим продуцентским кућама или пуким продуцентским ангажманом самих аутора, што је резултирало све мањим бројем филмова и њиховим продукцијским осиромашењем. Међутим, Вера Влајић сматра да охрабрује чињеница што у последње три–четири године имамо појаву већег броја младих аутора који, пре свега захваљујући новој компјутерској технологији, обезбеђују технику и сами реализују своје филмове. Али да би филм био професионално урађен и да би могао да конкурише на светске фестивале, сматра Влајићева, у њега осим ентузијазма аутора треба да буду уложена и нека средства. Ту је и већ запажена улога Секретаријата за културу града Београда који последњих година помаже продукцију и анимираних филмова.