Српски спорт у слободном паду

Три медаље, сребрна и две бронзане освојене су у Пекингу на повратку Србије на олимпијску сцену после безмало читавог века. Да ли наш спорт остварио успех или неуспех, питање је са којим су тек што је у Пекингу угашена олимпијска ватра почели да се баве спортски радници, новинари, политичари. У јавност је, као и после Сиднеја и Атине, без икакве темељније анализе лансирана теза да српски спорт доживео прави дебакл, да се морају разјурити сви челници Олимпијског комитета, Министарства омладине и спорта, селектори, чак и поједини спортисти који су изневерили наде нације. И, већ се нуде имена спасилаца српског спорта.

У САД, међутим, које су после деценија и деценија доминације на олимпијској сцени свргнути са трона најуспешније спортске нације света нема позива на линч спортских стручњака и спортиста, а не верујемо да ће српски спорт прогутати ову „пекиншку патку”, не ако на једну страну кантара стави све оно што се минулих година дешавало Србији и српском спорту и супротстави је урођеној потреби да увек будемо најбољи у свему.

Спорт у Србији хтели то да признамо или не је девастиран.

Све је почело 30. маја 1991. увођењем санкција Резолуцијом 757 Савета безбедности Уједињених нација којима је свим земљама било наложено да „предузму све кораке да спрече учешће у спортским догађајима на својој територији појединаца или група које представљају Савезну Републику Југославију (Србија и Црна Гора)“ и то „упркос постојању права права или обавеза утврђених или обавезујућих било којим међународним споразумом или било којим уговором или било којом лиценцом или дозволом датом пре датума садашње резолуције“. Неправедно, наравно.

Дан касније враћао сам се заједно са атлетичарима Партизана из Бирмингема са Купа шампиона. ЈАТ-ове авионске карте постале су за само 24 часа безвредан папир и само уплатом кеша у Београду обезбеђена су места у једном авиону за Софију, а бугарско-српску границу атлетичари су као прогнаници прелазили касно у ноћ пешке са торбама у рукама, јер су аутобуси возили само до табле на којој је писало СРЈ.

То је била најава најтежег периода нашег спорта који је трајао много дуже од формалног трајања санкција и који, веровали или не, није завршен ни данас када се приближавамо Европи. Због тога, рецимо, наши стрелци још не могу легално да купе и увезу такмичарску тестирану муницију без које нема врхунских резултата, јер су се најдужи прсти санкција протегли и у данашње време.

Тако су санкције удружене са осталим објективним околностима као што је распад бивше државе, који је донео драстично смањење спортске базеи инфраструктуре и урушавање постојећег система спорта, враћале спорт у Србији уназад, а ни спортске организације ни држава нису успевале то да зауставе.

Спортски радници су се довијали на најневероватније начине да обезбеде учешће на било ком такмичењу и да „пробију санкције“ и сваки одлазак на међународну сцену био је успех једнак освајању најсјајније медаље, јер домаћини нису смели да позивају спортисте Југославије, по визе се ишло у суседне земље, путовало се преко Будимпеште, Софије и Темишвара а све то коштало је неупоредиво више него што би требало и много више но што је све сиромашнија држава могла да поднесе.

Због тога је, приморан на сналажење, спорт посегао за неспортским решењима бацајући се у окриље политике и политичара, сумњивог капитала и његових власника, а политика је знала да искористи спорт за своју промоцију створивши слику о нашем спортском надталенту и непобедивости. Слоганима „Добро дошли у земљу шампиона” или „Неподношљива лакоћа побеђивања“ пркосили смо свету и заваравали се, а само ретки у нашем спорту увидели су да му прети пропадања јер су успеси, умногоме били плод минулих времена.

Ипак било је спортова и спортиста који су успели да надвладају сплет несрећних околности. Само они знају како и по коју цену. Одбојка је док је све венуло процветала и прво у светски врх избацила „плаву чету“ а затим и женски тим. Тенисери су самоникли тек после одласка из земље, напољу је стасао Милорад Чавић и веслачи, а док су се лигашка такмичења уситњавала и губила на квалитету са смањивањем територије коју су покривале, репрезентативне селекције у животу одржавали су асови који су тренирали и играли у иностранству. За немоћ, која је све више долазила до изражаја и доносила поразе, пронађено је и политичко оправдање: Не знамо за коју земљу играмо, која је наша химна, која је застава? Да химна, грб и застава нису довољни да се противник победи доказују баш највећи борци за нови државно-спортски идентитет. И даље су неуспешни, а учинак наших спортиста у Пекингу је одраз реалног стања у нашем спорту, ни успех ни неуспех.