У Белфаст кад нико није смео

Пре 25 година је потписан споразум којим је стављена тачка на верске сукобе у Северној Ирској. Прославу тог историјског догађаја ових дана увеличао је и амерички председник Бајден, који за себе каже да је Ирац. А фудбалска репрезентација Југославије је у Белфаст отишла да игра 16. априла 1975, у време кад нико није смео, чак ни сами Енглези. Пре наших, тамо три и по године није крочио ниједан страни тим.

А ево како је било кад је Фудбалски савез Југославије, у квалификацијама за Европско првенство, решио да пошаље репрезентацију у Северну Ирску.

„Немири и пуцњи и онда и бомбе терориста из Ирске републиканске армије постали су минулих година већ и начин живога у тој ’британској Ирској’, како је Енглези зову. Овај незгодни начин живога нарочито је тешко угрожавао главни град Северне Ирске, јер у Белфасту се дешавало да се ирски католици и протестанти обрачунавају међусобно, а да онда једни или други пуцају и на британске војнике. По верзији из Лондона, ти војници су упућени на север само да би одржавали ред и да би спречавали међусобне сударе између разних ирских формација. Кроз све ове године слабо је кад било мира, још мање реда. О празницима на почетку ове године договорено је најзад нелагодно краће примирје које је потом и продужено на неодређено време. Први пут после више година Белфаст је тако више недеља био без експлозија и погибија. Да ли то може потрајати нико не може прогнозирати, јер знамења на северу нису никад одвећ охрабрујућа. Нелагодни мир је наиме био опет угрожен, кад је 17. марта, о највећем ирском празнику, Светом Патрику, опет експлодирала бомба у једном познатом пабу у Белфасту, кад је друштво у тој крчми весело прослављало празник. У независној Републици Ирској су, опет, осуђени терористи Ирске републиканске армије, који су и тамо стављени ван закона, покушали масовно бекство из тамошњег највећег затвора у којем се нашло чак 140 тих затвореника осуђених због тероризма. Тај се покушај свршио неуспехом и једном погибијом”, објавила је „Политика” 23. марта 1975. опис стања с лица места, који је дао њен дугогодишњи дописник из Лондона Мирослав Радојчић.

У то време се сваког маја играло британско првенство – турнир на коме су од фудбалског памтивека учествовали Енглези, Шкоти, Велшани и Ирци. Али, тада су и Енглези страховали да оду у Алстер, како они зову Северну Ирску. У том тексту је Радојчић, који је после Другог светског рата био први југословенски дописник из Лондона, напоменуо да Енглези „на северу нису баш омиљени”, и то поткрепио изјавом Теда Крокера, генералног секретара енглеске Фудбалске федерације:

„Ми ћемо се консултовати са ресорним министарствима и питаћемо за њихова мишљења. Што се тиче игре са Југославијом, ја не мислим да ће нам то значити много ако та игра прође без икаквог инцидента. Наравно, ми ћемо све то пажљиво пратити, али за Ирце ће игра против Енглеза бити нешто другачија.”

Наши фудбалери су у осињак отпутовали 14. априла 1975. Групу неустрашивих су сачињавали: капитен Каталински (Жељезничар), Мужинић, Буљан, Перузовић, Јерковић, Шурјак, војник Облак (Хајдук), О. Петровић, Јанковић (Ц. звезда), Вукотић (Партизан), Хаџиабдић, Владић (Вележ), Миљковић, Вабец (Динамо), Свилар, Ивезић (Војводина), савезни капитен Младинић, тренер Рибар, потпредседник ФСЈ Ајети, члан Извршног одбора савеза Дураковић, генерални секретар Стојковић, лекар др Нешовић и физиотерапеут Аранђеловић.

Наш колега Коста Стаменковић је прибележио да су последњег дана припрема посетили музеј „25. мај”, где их је кустос Катарина Крклец-Петровић упознала са свим даровима додељеним Титу за Дан младости. Највеће интересовање изазвале су штафете изложене на зиду.

У Белфасту им је добродошлицу пожелео председник Фудбалског савеза Северне Ирске Хари Кеван, уз то и потпредседник Фифе.

„Заједно с генералним секретаром своје федерације Били Бренаном он је на аеродрому у Белфасту дочекао југословенске госте, које су предводили чланови ФСЈ Гани Ајети, Синан Дураковић и генерални секретар Васа Стојковић. Овом срдачном дочеку присуствовао је секретар за културне везе југословенске амбасаде у Лондону Радослав Максимовић”, забележио је Радојчић. „Одмах потом југословенски репрезентативци су се пребацили у веома пријатан хотел ’Конвеј’, десетак миља ван града, и у један амбијент који је највише подсећао можда на Кошутњак. После краћег одмора они су отишли на први тренинг на оближњем стадиону Квин, с тим што ће главни тренинг имати сутра на Виндзор парку, на којем ће идућег дана имати и свој први сусрет са Северном Ирском. Колико се дало запазити, југословенске репрезентативце је најпријатније изненадило време као, уосталом, и све путнике који су данас приспели у главни град Северне Ирске. Било је сунчано, са температуром од 12 степени, и чак ни ветар није био прејак.”

Колико су се Ирци обрадовали повратку међународног фудбала видело се и из поступка њиховог највећег листа „Њузлетер”. Радојчићево запажање „Политика” је пренела на дан утакмице:

„Та емоција била је данас изражена на крајње необичан симпатичан начин када је главни лист у Белфасту, први пут од свог постанка, у посебном оквиру и посебно великим словом одштампао један текст гостујуће репрезентације, да би га сваки југословенски репрезентативац могао прочитати и разумети. ’Добро нам дошли, Југословени’, стоји у том тексту, ’ми Северни Ирци, љубитељи спорта, поздрављамо добродошлицом југословенске играче и представнике у нашу земљу. Ми вам захваљујемо што сте донели интернационални фудбал натраг у Белфаст, после четири године паузе и желимо вам добру срећу за сутрашњу утакмицу. Вашу одлуку да играте овде никада нећемо заборавити. Надамо се да ћете имати пријатан пут. Увек ћете бити добродошли.’ Има у овом тексту стилских рогобатина, има понегде и погрешних ’квакица’ на понеком ч и ш, али из овога текста пробија већ и недокучива срдачност која се одражава на сваком кораку, у сваком гесту ових ирских људи.”

Гости су прихватили позив да разгледају Белфаст:

„Данас су на пример ови срдачни домаћини југословенске фудбалере провели овим градом који је видео толико бомби и толико експлозија да је понегде већ изгледало да је свака зграда била бомбардована. Они су били уверени да ће свако желети да се покаже најбоље, да се за дан-два фудбалске опијености зауставе међусобне ирске ојађености и да ће свако желети да за дан-два осети мало радости за коју су се постарали и много ови југословенски гости самим својим доласком.”

Изузетна пажња је указана и новинарима:

„Спортски извештачи се не сећају када су негде имали толико пријема, специјално за новинаре. Данас их је, на пример, позвао и британски министар за Северну Ирску Рајс, који је сматрао да је све ово тренутак далеко већи од границе фудбала.”

И ту се није стало. Поштовање гостима је исказано и кад су изашли на игралиште:

„Пре почетка ове игре ирски фудбалери направили су својим југословенским гостима шпалир и пљескали су им када су истрчали на терен, пошто им је пре тога пљескао цео стадион када су изашли да мало растегну мишиће. Тај шпалир југословенски фудбалери заслужили су по ирским осећањима својим доласком да овој публици, после четири године, пруже прву прилику да виде једну међународну утакмицу. Али, тај шпалир нису заслужили по својој игри која је била далеко од међународних стандарда, недопустива за тим који се на Светском шампионату пробио међу осам најбољих”, оценио је Радојчић, који је уочи Другог светског рата бранио у подмлатку сарајевске Славије, која је била раме уз раме с тадашњим најбољим клубовима у Југославији.

Југославија је играла врло слабо и изгубила с 1:0. Али, из групе, у којој су били још Шведска и Норвешка, ипак се пробила даље, а потом била и домаћин финалног турнира 1976. године.

Јанковић најстарији дебитант после рата

У Белфасту је први пут за репрезентацију играо Слободан Јанковић из Црвене звезде. Са 29 година је тада био најстарији послератни дебитант. Годину више је имао пре рата Петар Дујмовић (Хајдук), када је 1924. био у тиму Југославије против Чехословачке.

Облаков час саиграчима у „Политикиној” штампарији

Уочи одласка у Белфаст репрезентативци Југославије су посетили „Политикину” кућу. Коста Стаменковић је на нашим ступцима 12. априла 1975. оставио овакав запис:

„Наши најбољи фудбалери, који се у Београду припремају за утакмицу са Северном Ирском, јуче у подне били су гости недељног илустрованог листа ’Темпо’. Репрезентативци, које је примио гл. уредник листа Раде Шошкић, обишли су штампарију НИП ’Политике’, упознали се са процесом производње, а онда провели један сат у разговору с новинарима. Бране Облак, који је некад радио као словослагач у једној љубљанској штампарији, као бивши графичар упознао је другове са сложеним радом у процесу стварања листа. Штампање петог издања ’Политике Експрес’ привукло је највећу пажњу најбољих наших фудбалера, посебно брзина штампања листа.”

Капитен селектор – „обичајно право” у Северној Ирској

Мирослав Радојчић, који се прославио као „Политикин” дописник из иностранства, указао је 14. априла 1975. посебно на селектора Северне Ирске, који је имао само 29 година и био је у исто време и играч: „Клементсу, који је много пута предводио тим Северне Ирске као капитен, ово ће, иначе, бити дебитовање у улози селектора. При томе му је, како је изнео, изузетно драго што ће у тој улози дебитовати против Југославије, јер и као фудбалер први пут је играо једну међународну утакмицу баш против једног југословенског тима. Било је то 1963, када је још био пролетерац северноирског Портдауна и када је његов тим против ОФК Београда изгубио са 5:1. Данас је Клементс, наравно, звезда Евертона, енглеског тима који је један од фаворита за шампионску титулу у финишу ове сезоне. На место селектора дошао је, како је споменуо, по „обичајном праву”, јер Северна Ирска има тај обичај да капитена промовише у селектора, као што је, уосталом, био случај и са претходником Тери О’Нилом, сада менаџером реномираног Тотенхема.”