U Belfast kad niko nije smeo

Pre 25 godina je potpisan sporazum kojim je stavljena tačka na verske sukobe u Severnoj Irskoj. Proslavu tog istorijskog događaja ovih dana uveličao je i američki predsednik Bajden, koji za sebe kaže da je Irac. A fudbalska reprezentacija Jugoslavije je u Belfast otišla da igra 16. aprila 1975, u vreme kad niko nije smeo, čak ni sami Englezi. Pre naših, tamo tri i po godine nije kročio nijedan strani tim.

A evo kako je bilo kad je Fudbalski savez Jugoslavije, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, rešio da pošalje reprezentaciju u Severnu Irsku.

„Nemiri i pucnji i onda i bombe terorista iz Irske republikanske armije postali su minulih godina već i način živoga u toj ’britanskoj Irskoj’, kako je Englezi zovu. Ovaj nezgodni način živoga naročito je teško ugrožavao glavni grad Severne Irske, jer u Belfastu se dešavalo da se irski katolici i protestanti obračunavaju međusobno, a da onda jedni ili drugi pucaju i na britanske vojnike. Po verziji iz Londona, ti vojnici su upućeni na sever samo da bi održavali red i da bi sprečavali međusobne sudare između raznih irskih formacija. Kroz sve ove godine slabo je kad bilo mira, još manje reda. O praznicima na početku ove godine dogovoreno je najzad nelagodno kraće primirje koje je potom i produženo na neodređeno vreme. Prvi put posle više godina Belfast je tako više nedelja bio bez eksplozija i pogibija. Da li to može potrajati niko ne može prognozirati, jer znamenja na severu nisu nikad odveć ohrabrujuća. Nelagodni mir je naime bio opet ugrožen, kad je 17. marta, o najvećem irskom prazniku, Svetom Patriku, opet eksplodirala bomba u jednom poznatom pabu u Belfastu, kad je društvo u toj krčmi veselo proslavljalo praznik. U nezavisnoj Republici Irskoj su, opet, osuđeni teroristi Irske republikanske armije, koji su i tamo stavljeni van zakona, pokušali masovno bekstvo iz tamošnjeg najvećeg zatvora u kojem se našlo čak 140 tih zatvorenika osuđenih zbog terorizma. Taj se pokušaj svršio neuspehom i jednom pogibijom”, objavila je „Politika” 23. marta 1975. opis stanja s lica mesta, koji je dao njen dugogodišnji dopisnik iz Londona Miroslav Radojčić.

U to vreme se svakog maja igralo britansko prvenstvo – turnir na kome su od fudbalskog pamtiveka učestvovali Englezi, Škoti, Velšani i Irci. Ali, tada su i Englezi strahovali da odu u Alster, kako oni zovu Severnu Irsku. U tom tekstu je Radojčić, koji je posle Drugog svetskog rata bio prvi jugoslovenski dopisnik iz Londona, napomenuo da Englezi „na severu nisu baš omiljeni”, i to potkrepio izjavom Teda Krokera, generalnog sekretara engleske Fudbalske federacije:

„Mi ćemo se konsultovati sa resornim ministarstvima i pitaćemo za njihova mišljenja. Što se tiče igre sa Jugoslavijom, ja ne mislim da će nam to značiti mnogo ako ta igra prođe bez ikakvog incidenta. Naravno, mi ćemo sve to pažljivo pratiti, ali za Irce će igra protiv Engleza biti nešto drugačija.”

Naši fudbaleri su u osinjak otputovali 14. aprila 1975. Grupu neustrašivih su sačinjavali: kapiten Katalinski (Željezničar), Mužinić, Buljan, Peruzović, Jerković, Šurjak, vojnik Oblak (Hajduk), O. Petrović, Janković (C. zvezda), Vukotić (Partizan), Hadžiabdić, Vladić (Velež), Miljković, Vabec (Dinamo), Svilar, Ivezić (Vojvodina), savezni kapiten Mladinić, trener Ribar, potpredsednik FSJ Ajeti, član Izvršnog odbora saveza Duraković, generalni sekretar Stojković, lekar dr Nešović i fizioterapeut Aranđelović.

Naš kolega Kosta Stamenković je pribeležio da su poslednjeg dana priprema posetili muzej „25. maj”, gde ih je kustos Katarina Krklec-Petrović upoznala sa svim darovima dodeljenim Titu za Dan mladosti. Najveće interesovanje izazvale su štafete izložene na zidu.

U Belfastu im je dobrodošlicu poželeo predsednik Fudbalskog saveza Severne Irske Hari Kevan, uz to i potpredsednik Fife.

„Zajedno s generalnim sekretarom svoje federacije Bili Brenanom on je na aerodromu u Belfastu dočekao jugoslovenske goste, koje su predvodili članovi FSJ Gani Ajeti, Sinan Duraković i generalni sekretar Vasa Stojković. Ovom srdačnom dočeku prisustvovao je sekretar za kulturne veze jugoslovenske ambasade u Londonu Radoslav Maksimović”, zabeležio je Radojčić. „Odmah potom jugoslovenski reprezentativci su se prebacili u veoma prijatan hotel ’Konvej’, desetak milja van grada, i u jedan ambijent koji je najviše podsećao možda na Košutnjak. Posle kraćeg odmora oni su otišli na prvi trening na obližnjem stadionu Kvin, s tim što će glavni trening imati sutra na Vindzor parku, na kojem će idućeg dana imati i svoj prvi susret sa Severnom Irskom. Koliko se dalo zapaziti, jugoslovenske reprezentativce je najprijatnije iznenadilo vreme kao, uostalom, i sve putnike koji su danas prispeli u glavni grad Severne Irske. Bilo je sunčano, sa temperaturom od 12 stepeni, i čak ni vetar nije bio prejak.”

Koliko su se Irci obradovali povratku međunarodnog fudbala videlo se i iz postupka njihovog najvećeg lista „Njuzleter”. Radojčićevo zapažanje „Politika” je prenela na dan utakmice:

„Ta emocija bila je danas izražena na krajnje neobičan simpatičan način kada je glavni list u Belfastu, prvi put od svog postanka, u posebnom okviru i posebno velikim slovom odštampao jedan tekst gostujuće reprezentacije, da bi ga svaki jugoslovenski reprezentativac mogao pročitati i razumeti. ’Dobro nam došli, Jugosloveni’, stoji u tom tekstu, ’mi Severni Irci, ljubitelji sporta, pozdravljamo dobrodošlicom jugoslovenske igrače i predstavnike u našu zemlju. Mi vam zahvaljujemo što ste doneli internacionalni fudbal natrag u Belfast, posle četiri godine pauze i želimo vam dobru sreću za sutrašnju utakmicu. Vašu odluku da igrate ovde nikada nećemo zaboraviti. Nadamo se da ćete imati prijatan put. Uvek ćete biti dobrodošli.’ Ima u ovom tekstu stilskih rogobatina, ima ponegde i pogrešnih ’kvakica’ na ponekom č i š, ali iz ovoga teksta probija već i nedokučiva srdačnost koja se odražava na svakom koraku, u svakom gestu ovih irskih ljudi.”

Gosti su prihvatili poziv da razgledaju Belfast:

„Danas su na primer ovi srdačni domaćini jugoslovenske fudbalere proveli ovim gradom koji je video toliko bombi i toliko eksplozija da je ponegde već izgledalo da je svaka zgrada bila bombardovana. Oni su bili uvereni da će svako želeti da se pokaže najbolje, da se za dan-dva fudbalske opijenosti zaustave međusobne irske ojađenosti i da će svako želeti da za dan-dva oseti malo radosti za koju su se postarali i mnogo ovi jugoslovenski gosti samim svojim dolaskom.”

Izuzetna pažnja je ukazana i novinarima:

„Sportski izveštači se ne sećaju kada su negde imali toliko prijema, specijalno za novinare. Danas ih je, na primer, pozvao i britanski ministar za Severnu Irsku Rajs, koji je smatrao da je sve ovo trenutak daleko veći od granice fudbala.”

I tu se nije stalo. Poštovanje gostima je iskazano i kad su izašli na igralište:

„Pre početka ove igre irski fudbaleri napravili su svojim jugoslovenskim gostima špalir i pljeskali su im kada su istrčali na teren, pošto im je pre toga pljeskao ceo stadion kada su izašli da malo rastegnu mišiće. Taj špalir jugoslovenski fudbaleri zaslužili su po irskim osećanjima svojim dolaskom da ovoj publici, posle četiri godine, pruže prvu priliku da vide jednu međunarodnu utakmicu. Ali, taj špalir nisu zaslužili po svojoj igri koja je bila daleko od međunarodnih standarda, nedopustiva za tim koji se na Svetskom šampionatu probio među osam najboljih”, ocenio je Radojčić, koji je uoči Drugog svetskog rata branio u podmlatku sarajevske Slavije, koja je bila rame uz rame s tadašnjim najboljim klubovima u Jugoslaviji.

Jugoslavija je igrala vrlo slabo i izgubila s 1:0. Ali, iz grupe, u kojoj su bili još Švedska i Norveška, ipak se probila dalje, a potom bila i domaćin finalnog turnira 1976. godine.

Janković najstariji debitant posle rata

U Belfastu je prvi put za reprezentaciju igrao Slobodan Janković iz Crvene zvezde. Sa 29 godina je tada bio najstariji posleratni debitant. Godinu više je imao pre rata Petar Dujmović (Hajduk), kada je 1924. bio u timu Jugoslavije protiv Čehoslovačke.

Oblakov čas saigračima u „Politikinoj” štampariji

Uoči odlaska u Belfast reprezentativci Jugoslavije su posetili „Politikinu” kuću. Kosta Stamenković je na našim stupcima 12. aprila 1975. ostavio ovakav zapis:

„Naši najbolji fudbaleri, koji se u Beogradu pripremaju za utakmicu sa Severnom Irskom, juče u podne bili su gosti nedeljnog ilustrovanog lista ’Tempo’. Reprezentativci, koje je primio gl. urednik lista Rade Šoškić, obišli su štampariju NIP ’Politike’, upoznali se sa procesom proizvodnje, a onda proveli jedan sat u razgovoru s novinarima. Brane Oblak, koji je nekad radio kao slovoslagač u jednoj ljubljanskoj štampariji, kao bivši grafičar upoznao je drugove sa složenim radom u procesu stvaranja lista. Štampanje petog izdanja ’Politike Ekspres’ privuklo je najveću pažnju najboljih naših fudbalera, posebno brzina štampanja lista.”

Kapiten selektor – „običajno pravo” u Severnoj Irskoj

Miroslav Radojčić, koji se proslavio kao „Politikin” dopisnik iz inostranstva, ukazao je 14. aprila 1975. posebno na selektora Severne Irske, koji je imao samo 29 godina i bio je u isto vreme i igrač: „Klementsu, koji je mnogo puta predvodio tim Severne Irske kao kapiten, ovo će, inače, biti debitovanje u ulozi selektora. Pri tome mu je, kako je izneo, izuzetno drago što će u toj ulozi debitovati protiv Jugoslavije, jer i kao fudbaler prvi put je igrao jednu međunarodnu utakmicu baš protiv jednog jugoslovenskog tima. Bilo je to 1963, kada je još bio proleterac severnoirskog Portdauna i kada je njegov tim protiv OFK Beograda izgubio sa 5:1. Danas je Klements, naravno, zvezda Evertona, engleskog tima koji je jedan od favorita za šampionsku titulu u finišu ove sezone. Na mesto selektora došao je, kako je spomenuo, po „običajnom pravu”, jer Severna Irska ima taj običaj da kapitena promoviše u selektora, kao što je, uostalom, bio slučaj i sa prethodnikom Teri O’Nilom, sada menadžerom renomiranog Totenhema.”