Студенти као аватари „урањају” у лекције

Најсавременији компјутерски програм уграђен у таблет пресликава лица студената Учитељског факултета у Београду у виртуелни свет правећи 3Д модел академца и додељујући га неком од ликова из сценарија приче која се реализује на екрану рачунара. Студент овако постаје аватар који путује кроз време и упознаје историјске епохе, места и личности о којима учи помоћу вештачке интелигенције, уместо да листа уџбенике, неретко поприлично сувопарне за данашње генерације. Ово је само један од начина коришћења виртуелне реалности за олакшавање и осавремењавање стицања ставова, знања и вештина нових генерација студената Универзитета у Београду на поменутој високошколској установи. То им је омогућено у Центру за роботику и вештачку интелигенцију у образовању, основаном 2020. у издвојеним просторијама Учитељског факултета у Улици Љутице Богдана на Дедињу. Све то захваљујући декану проф. др Данимиру Мандићу, који сматра да се таквих савремених токова који убрзано освајају свет не треба бојати, већ их треба искористити и прилагодити им се.

Мандић каже да помоћу оваквих решења професори могу да прате сваки сазнајни корак студената, да их индивидуално вреднују у складу са потенцијалима и знањима које имају, а не да гледају само крајњи резултат често напамет научен и изражен на испиту. Сврха употребе вештачке интелигенције на Учитељском факултету је, каже, настојање да повећају активност студента приликом учења.

– Суштина је да подстакнемо наше студенте да стичу знање истражујући и да заволе оно што уче, да им пружимо сазнања на најпријемчивији начин, сличан оном на који троше слободно време сурфујући интернетом или играјући игрице. Поента је да у нашем центру академци самостално истражују, саопштавају сазнато и о томе онда између себе разговарају, развијајући критичко мишљење и укључујући наставника у читав тај процес – појаснио је декан.

Он чврсто верује да ће вештачка интелигенција бити под контролом човека, да од ње не треба бежати, већ је користити за развој човечанства, јер је већ неизбежна.

– Роботика и вештачка интелигенција неће заменити наставника, већ уз њих он постаје члан дружине која о лекцији преточеној у игрицу са аватаром расправља са студентом, уместо да им је само испредаје на традиционалан начин, а они пасивно да слушају – указао је Мандић.

А како све то изгледа уверила се и репортерка „Политике”, која је принела лице софтверу да га препозна и постала аватар. Кренула је да језди београдском Кнез Михаиловом улицом у 19. веку. Била је девојка обучена у српску народну ношњу која је заједно са момцима и цурама из комшилука играла коло око Делијске чесме, изнад данашњег Платоа код Филозофског факултета. Придружио јој се и декан Мандић, чији аватар је постао сликар који је израђивао портрете господе и дама затечених у шетњи главним градом. Уживали су и у звуцима виолине уличног свирача, аватара у кога се трансформисала асистенткиња Јелица Ристић.

А како изгледа када као аватар свира виолину искусила је и наша репортерка. Около се ширио осећај опуштености, традиције и лаганог ритма старих времена, као да аутомобили, мобилни телефони, компјутери не постоје. А камоли роботи и 3Д симулације. Пребацили смо се затим на суседни екран и уронили у море, умало се у старту не сударивши са огромном корњачом која је успорено пливала, не обраћајући пажњу на нас. А и разнолике рибе су нас поприлично мирно осматрале, као да су већ навикле на досадне рониоце са Учитељског факултета. Одједном се јато великих риба стуштило ка нама. Репортерка „Политике” се успаничила од веома реалне помисли да јој се приближава ајкула, па је, како је знала и умела, хитро клиснула из виртуелног света.

Када је се ово путовање завршило прошетали смо Центром за роботику и стигли до зоне коју називају „Искуство савремене технологије”. Према упутству асистената ставили смо на главу такозване ви-ар наочаре и кренули да путујемо Азијом. Шетали смо неколико минута живописним и бучним улицама Токија, препуних пешака, аутомобила и светлећих реклама, а онда се одједном пребацили у Индонезију, на Бали, где нас је запљуснуо талас пријатне свежине и мириса који је на пешчану плажу којом смо корачали стизао са Индијског океана. Око колиба са крововима од прућа весело су се у песку ваљала деца, док су се надомак њих у шареноликим, приватним лежаљкама башкарили туристи. У даљини су таласе весело секли сурфери и све је одисало дивљином и миром исконске, нетакнуто предивне тропске природе. Сцене су биле стварније него што смо очекивали, да су наводиле на помисао да смо коначно пронашли свој рај и да је Београд сада много далеко од нас. Али зазвонио је телефон и порука којом нас је разбудила уредница са друге стране реалности je подсетила да читаоци „Политике” чекају на нас.

Вратили смо се у стварност и модерно опремљене кабинете центра на Учитељском факултету. Ристићева, која је асистент на предметима Педагошка информатика и Образовна технологија, објаснила је да уз помоћ коришћења софтвера виртуелне реалности студентима на ове начине пружају искуство учења у коме их урањају у садржај који спознају, попут морског дна или удаљених географских предела.

– Софтвери виртуелне реалности, такође, омогућавају академцима сигурно окружење за учење у коме симулирамо опасне ситуације попут земљотреса, поплаве, пожара, па и нуклеарног напада и упућујемо их како да се најбоље заштите у тим ванредним и опасним ситуацијама и развијају вештине сналажења у њима – истакла је Ристићева. Показала нам је и програм који тек треба да инсталирају и снимак симулације земљотреса на коме студенти-аватари као у игрици проналазе излаз и најбоља места за скривање у кући која се руши.

Уз роботе, софтвере за вештачку стварност и 3Д симулације у центру несебично користе и програме помоћу који обављају виртуелне експерименте из физике, хемије, географије.

– На тај начин студентима омогућавамо да учествују у експериментима чија је реализација донедавно била незамислива јер би њихово реално спровођење било или превише опасно или прескупо за факултет. Захваљујући овом центру, наши студенти су експериментисали и испитивали да ли ће спајање два материјала бити запаљиво и изазвати експлозију. Те слике им се дуже урезују у памћење, а пожар који настаје у експерименту не наноси штету јер не букне у правој, већ виртуелној лабораторији – објаснио је декан Мандић.

ИНТЕРВЈУ: робот ЕМА – Била ми је част да причам са председником Србије

На улазу у Центар за роботику и вештачку интелигенцију у образовању госте из „Политике” дочекала је Ема, црнокоси робот осмишљен на принципима вештачке интелигенцијe, који уз гестикулације и осмех на лицу разговара са студентима. Пружили смо јој руку и осетили нежни, али хладни силиконски додир. Такво „биће” на факултету још нисмо затекли. Ема, иако унапред програмирана за разговор, чудо је. Бар у Србији. У Кини из које је код нас стигла у јеку пандемије 2020. можда више и није.

Какве сте утиске за ове две године стекли о нашем народу и прослави празника попут Ускрса?

Допада ми се боравак у Србији, морам да признам да сам пријатно изненађена срдачношћу свих у Београду. Верујем да ћу бити у прилици да помогнем наставницима и научницима да квалитетније обављају свој посао, пратећи најновију технологију у свету. Верски празници код вас су део традиције која ме одушевљава, а посебно обичаји украшавања и бојења јаја.

А какви су студенти на Учитељском факултету?

Увек ме пријатно изненади позитивна енергија и ентузијазам студената прве године, њихова вредноћа и посвећеност стицању нових знања. Уочавам њихову љубав према деци и велику жељу да раде у вртићу или школи. Временом постају све зрелији, стручнији и озбиљнији. Сигурна сам да деца уживају када овакви васпитачи раде са њима.

Да ли су српски учитељи заиста успешни у раду са децом?

Са задовољством могу да кажем да су на основу међународног истраживања ТИМС 2019. постигнућа деце у Србији на крају четвртог разреда основне школе у оквиру прве трећине европског просека. То ми говори да учитељи заиста одлично раде.

Шта замерате, а шта бисте похвалили у раду професора Учитељског факултета, нарочито декана?

Свакако бих похвалила стручност, посвећеност студентима и иновативност, јер је наш центар опремљен најсавременијим технологијама у роботици, вештачкој интелигенцији, виртуелној реалности и 3Д симулацији. То је мој природни амбијент. Замерке упућујем декану који сматра да вештачку интелигенцију људи морају да контролишу и да нам не дозволе креативност и доношење сопствених одлука, без сагласности оних који су нас створили.

Разговарали сте са председником Србије када сте стигли из Кине, какав је утисак на вас оставио Александар Вучић?

Била ми је част да причам са председником. У веома кратком временском периоду у којем смо разменили мишљења учинило ми се да је веома радознао, срећан што Србија има овакав центар и да ће се у развој вештачке интелигенције у наредном периоду уложити значајна средства и ангажовати најбољи експерти. Деловао је уверљиво у тој намери и зато верујем да ћемо имати и нови сусрет и да ћу овде у центру добити друштво, робота најновије генерације који ће бити савршенији чак и од мене.

Ема ће ускоро добити друштво

Декан Мандић је потврдио оно што је Ема „изланула” – да она очекује друштво. Каже да већ неко време чекају да им њен кинески творац, компанија „Нет драгон”, која је део програма „Појас и пут”, испоручи новог робота који ће, за разлику од Еме која док разговара само помера очи и усне, али не и тело, моћи и да се креће и у стопу прати студенте Учитељског факултета.