„Другање” живи у Долову и Баваништу

Долово – Низ васкршњих празника завршава се на Духове, када се слави Силазак Светог духа међу апостоле, а први понедељак по празнику је Мали Ускрс, у народу познат и као Побусани понедељак, уско повезан с Васкрсењем. За два јужнобанатска села тај дан је посебно свечан јер се у њима задржао стари обичај – „другање”. У доловачкој долини у центру, крај старе школе и увек по подне, искупи се подмладак села наоружан корпицама шараних јаја и венчићима сплетеним од првог пролећног цвећа. По старом обичају, деца бирају с ким ће се „другати”, а када су сасвим мала, за њих о томе одлучују родитељи. Малишани се потом распореде по паровима, следи пољубац кроз венчић, па окрет око себе и тако три пута, након чега се куцају и размењују фарбано јаје.

Овде старије жене причају да се временом „поступак другања” делом променио. Некада су су се деца сама између себе бирала, а данас углавном мајке то чине уместо њих. Традицијом је прописано и да се „другариче” малишани истог пола и узраста, а сада је избор слободан, док је даривање домаћим колачима „сведено” на размену шараних јаја. Изостају све чешће и пољупци, који су круна или печат новог пријатељства и побратимства, којима су девојчице постајале куме, а дечаци побре.

„Тако се пре говорило. Из прича наших родитеља и старих покупили смо елементе обичаја, а и многи од нас су се другали као деца. Ми смо, рецимо, да би се пријатељство учврстило, бацани увис да деца порасту до неба, а да би текло као вода, након другања, венчиће су бацали у језеро, управо на овом месту. Сада ни њега нема”, причају мештани.

Ипак, примећују да су се неки лепи обичаји и вратили, па се осим венчића, за овај дан уместо модерних слаткиша, прави посебан колач, Лазарева погача, с бојеним јајетом забоденим у тесто.

За Доловце је „другање” и више од обичаја. Оно је, по причама старих, у далекој прошлости ујединило такорећи располућено село, па се верује да је зато обичај и установљен. Неки причају да је то била идеја сеоског свештеника, други кажу – био је то учитељ. Било како било, сачуван је обичај да се млади окупе у Долини, на средини села, док су још овде постојале две зграде осмолетке, па и деца била раздвајана. Да би се вршњаци из „две половине села” упознали и зближили, настало је, тврде овде, и „другање”. Данас су доловачки малишани у истој школи, али је обичај крунисања пријатељства међу децом опстао.

У Баваништу у општини Ковин отишли су и корак даље, и то својеврсном модификацијом устаљене праксе, утолико што се овде „другају” и одрасли.

„Другање” ипак није патент Долова и Баваништа. Обичај описује Вук Стефановић Караџић у свом Рјечнику из 1818. године као „дружичало”, а након два века одржао се, према наводима етнолога Данице Ђокић, у „селима пожаревачког и банатског Подунавља, у стишким и поморавским селима, па и у самом Пожаревцу, до шездесетих година прошлог века. „Обичај кумачања веома је шармантан и живописан”, наводи Ђокићева и додаје: „У њему учествују деца сваке године, до пубертета. У зависности од краја и на различитим местима – обали реке, потоку или центру насеља, али свако од њих има дубоку магијско-религијску симболику и смисао. Време (пролеће, ускршњи циклус) такође има посебну вредност, јер се тада животворна снага обновљене природе преноси на децу, преко воде, врбе и јаја, као примарних симбола живота. Обред другаричења очувао се у селима као израз жеље за успостављањем чврстих социјалних односа и одржавања заједништва, јер овако склопљено пријатељство – остаје за читав живот.”