HITRO.HR И БРЗО.СР

У САД постоји правило да председник и потпредседник не смеју да лете истим авионом. Ако се једноме, не дај боже, нешто догоди, други остаје.

Српски политички врх оглушио се о ову меру предострожности, па су за Брисел путовали председник Републике, премијер и шеф дипломатије, а потпредседник владе је у последњи час изостављен из тима чији је састав званичницима ЕУ показао колико је овој власти важно да Србију што пре уведе у Унију.

„Срећан пут, господине председниче. Немојте да се вратите празних руку”, прочитао сам једно реаговање на Интернету. Тадићу је могло да промакне, али председнику, који је током кампање обећао да ће подићи стандард и Србију приближити ЕУ, свакако је јасно да Србе напушта стрпљење и да хоће живот достојан демократске, ефикасне европске земље.

Да сада видимо шта нам је председник донео.

Тешко да би се Тадић одлучио за пут да у џепу није имао џокера с ликом Радована Караџића. Да бивши лидер босанских Срба није у Схевенингену, Тадић би свакако свом мезимцу Вуку Јеремићу препустио да слуша литанија великих бриселских бирократа да Београд не може да рачуна на приближавање ЕУ док не испуни хашке обавезе.

Овако, откако је почетком јула устоличена „најпрозападнија” српска влада последњег времена – како то воле да пишу на Западу – напредује се брзо. Не само Караџић. Многи тврде да је хапшење Ратка Младића питање кратког времена. Говорка се о тајним преговорима о условима његове предаје.

Пошто је и други из „велике четворке” осумњичених иза холандске браве, Тадић је за Брисел кренуо спроценом– око које постоји општа сагласност – да је време да Унија нешто учини за Србију. То нешто је активирање Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), првог озбиљног корака на дугом путу ка чланству, документу потписаном у априлу али одмах замрзнутом због неиспуњавања хашких обавеза.

Председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо је хапшење назвао „историјским моментом” и „прекретницом” на путу аспирација Србије. Тадићу је уручен први дар: процена да Србија наредне године може да добије статус кандидата и да 2014. постане пуноправни члан ЕУ.

Шта дакле чекамо? Прво позитиван извештај главног хашког тужиоца Сержа Брамерца. Потом да Савет министара ЕУ за осам дана одобри примену Прелазног споразума, трговинског дела ССП-а, на основу чега се добија статус кандидата. Онда бисмо могли да доспемо и на „белу шенгенску листу”.

Лепо. Било би чак савршено да Барозо одмах није прецизирао да се не ради о „обећању” и да све зависи од сарадње Београда са Хагом и убрзавањем реформи.

Прво о Хагу. Проблем је, прочитао сам поново ових дана, што Холанђани упорно дижу буку и на сав глас клепећу кломпама. Биће да је то више због сећања на Сребреницу а мање због принципијелног става да сви осумњичени морају да се нађу у њиховој домовини. Рампа је ту, мада је битније што холандска скепса ипак не спречава српске и функционере ЕУ да напредују у договорима.

Затим реформе. Хтели-нехтели, фокусирани смо на Хаг а реформе каскају. Више од 60 одсто Срба је за Европску унију, тврди у најновијем истраживању „Стратеџик маркетинг”. Не сумњам. Али не верујем да се много тога променило од јуна прошле године. Тада се, у истраживању агенције „Медијум Галуп”, и више Срба изјаснило за ЕУ (72 одсто), али им је социјала неупоредиво важнија. На листи од девет приоритета водили су пензије, социјална и здравствена заштита, борба против криминала, опоравак привреде, стабилни динар без инфлације и раста цена, међународни положај земље, повољно решење за Косово, стабилност у региону, унутрашња политичка стабилност. Тек онда прикључивање ЕУ.

Ако правилно закључујем ослушкујући ова истраживања, Срби суу захтевима веома реални. И еврооптимисти и евроскептици хоће бољи живот. Квалитетнији у сваком погледу, не искључиво материјалном. Већини је Унија само инструмент, оруђе, да се до тога дође брже и лакше. Зато порука Тадићу да се не враћа „празних руку”. Мањина просперитет тражи само на Истоку.

То не брине, јер треба нам и Исток и Запад, али плашим се да ћемо се једног јутра пробудити, чути да је ствар стрибуналом завршена и тек онда схватити да су се током исте те ноћи драстично променили приоритети Брисела.Одмах ће стићи нове обавезе. Не политичке, већ техничке природе.

Манимо се манифестација око новог пасоша, могуће је и да смо краставац дизајнирали у складу са стандардима ЕУ, али државе кандидати морају да се изборе са око 97.000 страница директива и осталих обавезних евродокумената. Ништа необично. И ништа уперено против Срба.

Погледајте Хрватску која је Унији корак ближе од нас. Чим је Загреб намирио део потраживања, из Брисела је стигла нова пошиљка захтева, махом оних који се тичу екологије. То и нас чека: рачунице показују да ће 10 чланица које су у ЕУ ушле 2004. само за повећане трошкове заштите околине потрошити 120 милијарди евра.

Зато, попут Хрватске која реформе стимулише акцијом Hitro.hr, и Србија би могла да крене под слоганом „Брзо.ср”. Драго ми је што је Тадић у Бриселу као „приоритетне процесе” поменуо реформе у образовању, енергетици, децентрализацији и изградњи коридора 10 и 7, али има ту још много посла да би њему биле „пуне руке” а нама пуно срце и џепови: стандард, независно судство, криминал и корупција...

А Косово? Ако је хапшење Караџића 21. јула одаслало за Брисел позитиван сигнал, Косово, мисија Еулекса и српска иницијатива у УН су ту да компликују ствари. Тадић понавља да Србија није спремна да призна независност Косова, иако је већина чланица ЕУ то учинила. Дијаметрално различите ставове би многи, и овде и тамо, радије да не помену. Можда је, засад, тако и боље.

У међувремену је окончана бљутава скупштинска дебата. Добро је што су радикали после вуду-фестивала показали да опозиција у озбиљној земљи може да буде државотворна, док су народњаци сами себе избацили на маргину. Омогућенје важан национални консензус о европским интеграцијама. Лоше је што је Тома Николић после тога поднео оставку.

Да би били успешнији, позивам политичаре да Србима чешће објашњавају шта заиста доноси чланство у европском клубу.Хајде да се боље упознамо с глобалним опредељењима Уније и детаљима из свакодневног живота њених грађана. Да видимокако чланице добровољно ковертирају делове свог суверенитета – да не би живели у парохији национализма. Да схватимо да ћемо бити део великог тржишта које ће рушити локалне монополе и отварати нова радна места. Да разбијемо уврежено мишљење да чланство доноси просек од 1.000 евра месечно – уз самоуправну количину рада.

Недавно сам био у Риму и отишао да заменим поломљено стаклонаочара код оптичара где сам их раније купио. „Сињоре”, рекао је газда предајући ми оквире, „морам да вам кажем да је ово ново сочиво дебље, теже и некако ружније од оног претходног које смо ставили. Штета. Шта да радимо. Стандарди ЕУ”.

Волео бих да на време научимо шта је све Европска унија. И да се на време припремимо.