HITRO.HR I BRZO.SR

U SAD postoji pravilo da predsednik i potpredsednik ne smeju da lete istim avionom. Ako se jednome, ne daj bože, nešto dogodi, drugi ostaje.

Srpski politički vrh oglušio se o ovu meru predostrožnosti, pa su za Brisel putovali predsednik Republike, premijer i šef diplomatije, a potpredsednik vlade je u poslednji čas izostavljen iz tima čiji je sastav zvaničnicima EU pokazao koliko je ovoj vlasti važno da Srbiju što pre uvede u Uniju.

„Srećan put, gospodine predsedniče. Nemojte da se vratite praznih ruku”, pročitao sam jedno reagovanje na Internetu. Tadiću je moglo da promakne, ali predsedniku, koji je tokom kampanje obećao da će podići standard i Srbiju približiti EU, svakako je jasno da Srbe napušta strpljenje i da hoće život dostojan demokratske, efikasne evropske zemlje.

Da sada vidimo šta nam je predsednik doneo.

Teško da bi se Tadić odlučio za put da u džepu nije imao džokera s likom Radovana Karadžića. Da bivši lider bosanskih Srba nije u Sheveningenu, Tadić bi svakako svom mezimcu Vuku Jeremiću prepustio da sluša litanija velikih briselskih birokrata da Beograd ne može da računa na približavanje EU dok ne ispuni haške obaveze.

Ovako, otkako je početkom jula ustoličena „najprozapadnija” srpska vlada poslednjeg vremena – kako to vole da pišu na Zapadu – napreduje se brzo. Ne samo Karadžić. Mnogi tvrde da je hapšenje Ratka Mladića pitanje kratkog vremena. Govorka se o tajnim pregovorima o uslovima njegove predaje.

Pošto je i drugi iz „velike četvorke” osumnjičenih iza holandske brave, Tadić je za Brisel krenuo sprocenom– oko koje postoji opšta saglasnost – da je vreme da Unija nešto učini za Srbiju. To nešto je aktiviranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), prvog ozbiljnog koraka na dugom putu ka članstvu, dokumentu potpisanom u aprilu ali odmah zamrznutom zbog neispunjavanja haških obaveza.

Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo je hapšenje nazvao „istorijskim momentom” i „prekretnicom” na putu aspiracija Srbije. Tadiću je uručen prvi dar: procena da Srbija naredne godine može da dobije status kandidata i da 2014. postane punopravni član EU.

Šta dakle čekamo? Prvo pozitivan izveštaj glavnog haškog tužioca Serža Bramerca. Potom da Savet ministara EU za osam dana odobri primenu Prelaznog sporazuma, trgovinskog dela SSP-a, na osnovu čega se dobija status kandidata. Onda bismo mogli da dospemo i na „belu šengensku listu”.

Lepo. Bilo bi čak savršeno da Barozo odmah nije precizirao da se ne radi o „obećanju” i da sve zavisi od saradnje Beograda sa Hagom i ubrzavanjem reformi.

Prvo o Hagu. Problem je, pročitao sam ponovo ovih dana, što Holanđani uporno dižu buku i na sav glas klepeću klompama. Biće da je to više zbog sećanja na Srebrenicu a manje zbog principijelnog stava da svi osumnjičeni moraju da se nađu u njihovoj domovini. Rampa je tu, mada je bitnije što holandska skepsa ipak ne sprečava srpske i funkcionere EU da napreduju u dogovorima.

Zatim reforme. Hteli-nehteli, fokusirani smo na Hag a reforme kaskaju. Više od 60 odsto Srba je za Evropsku uniju, tvrdi u najnovijem istraživanju „Stratedžik marketing”. Ne sumnjam. Ali ne verujem da se mnogo toga promenilo od juna prošle godine. Tada se, u istraživanju agencije „Medijum Galup”, i više Srba izjasnilo za EU (72 odsto), ali im je socijala neuporedivo važnija. Na listi od devet prioriteta vodili su penzije, socijalna i zdravstvena zaštita, borba protiv kriminala, oporavak privrede, stabilni dinar bez inflacije i rasta cena, međunarodni položaj zemlje, povoljno rešenje za Kosovo, stabilnost u regionu, unutrašnja politička stabilnost. Tek onda priključivanje EU.

Ako pravilno zaključujem osluškujući ova istraživanja, Srbi suu zahtevima veoma realni. I evrooptimisti i evroskeptici hoće bolji život. Kvalitetniji u svakom pogledu, ne isključivo materijalnom. Većini je Unija samo instrument, oruđe, da se do toga dođe brže i lakše. Zato poruka Tadiću da se ne vraća „praznih ruku”. Manjina prosperitet traži samo na Istoku.

To ne brine, jer treba nam i Istok i Zapad, ali plašim se da ćemo se jednog jutra probuditi, čuti da je stvar stribunalom završena i tek onda shvatiti da su se tokom iste te noći drastično promenili prioriteti Brisela.Odmah će stići nove obaveze. Ne političke, već tehničke prirode.

Manimo se manifestacija oko novog pasoša, moguće je i da smo krastavac dizajnirali u skladu sa standardima EU, ali države kandidati moraju da se izbore sa oko 97.000 stranica direktiva i ostalih obaveznih evrodokumenata. Ništa neobično. I ništa upereno protiv Srba.

Pogledajte Hrvatsku koja je Uniji korak bliže od nas. Čim je Zagreb namirio deo potraživanja, iz Brisela je stigla nova pošiljka zahteva, mahom onih koji se tiču ekologije. To i nas čeka: računice pokazuju da će 10 članica koje su u EU ušle 2004. samo za povećane troškove zaštite okoline potrošiti 120 milijardi evra.

Zato, poput Hrvatske koja reforme stimuliše akcijom Hitro.hr, i Srbija bi mogla da krene pod sloganom „Brzo.sr”. Drago mi je što je Tadić u Briselu kao „prioritetne procese” pomenuo reforme u obrazovanju, energetici, decentralizaciji i izgradnji koridora 10 i 7, ali ima tu još mnogo posla da bi njemu bile „pune ruke” a nama puno srce i džepovi: standard, nezavisno sudstvo, kriminal i korupcija...

A Kosovo? Ako je hapšenje Karadžića 21. jula odaslalo za Brisel pozitivan signal, Kosovo, misija Euleksa i srpska inicijativa u UN su tu da komplikuju stvari. Tadić ponavlja da Srbija nije spremna da prizna nezavisnost Kosova, iako je većina članica EU to učinila. Dijametralno različite stavove bi mnogi, i ovde i tamo, radije da ne pomenu. Možda je, zasad, tako i bolje.

U međuvremenu je okončana bljutava skupštinska debata. Dobro je što su radikali posle vudu-festivala pokazali da opozicija u ozbiljnoj zemlji može da bude državotvorna, dok su narodnjaci sami sebe izbacili na marginu. Omogućenje važan nacionalni konsenzus o evropskim integracijama. Loše je što je Toma Nikolić posle toga podneo ostavku.

Da bi bili uspešniji, pozivam političare da Srbima češće objašnjavaju šta zaista donosi članstvo u evropskom klubu.Hajde da se bolje upoznamo s globalnim opredeljenjima Unije i detaljima iz svakodnevnog života njenih građana. Da vidimokako članice dobrovoljno kovertiraju delove svog suvereniteta – da ne bi živeli u parohiji nacionalizma. Da shvatimo da ćemo biti deo velikog tržišta koje će rušiti lokalne monopole i otvarati nova radna mesta. Da razbijemo uvreženo mišljenje da članstvo donosi prosek od 1.000 evra mesečno – uz samoupravnu količinu rada.

Nedavno sam bio u Rimu i otišao da zamenim polomljeno staklonaočara kod optičara gde sam ih ranije kupio. „Sinjore”, rekao je gazda predajući mi okvire, „moram da vam kažem da je ovo novo sočivo deblje, teže i nekako ružnije od onog prethodnog koje smo stavili. Šteta. Šta da radimo. Standardi EU”.

Voleo bih da na vreme naučimo šta je sve Evropska unija. I da se na vreme pripremimo.