Празник у којем се чува породица

Специјално за „Политику”

Софија – Далибор Маринковић или Даци, како га сви зову, професионални је кувар и власник ресторана у Софији, који већ 18 година живи у Бугарској. Даци је из Лесковца, а љубав према кувању наследио је од баке и деде, преноси је у кухињи и јелима која спрема овде у Бугарској, земљи коју назива својим другим домом.

„За нашу породицу Васкрс је велики празник. Дочекујемо га са одушевљењем и новим надама да ће бити боље. Припреме за празник нам причињавају задовољство и увесељавају наш дом са више осмеха – од фарбања јаја до аранжирања славске трпезе”, дели своја размишљања о прослави празника Даци.

„Прослава Васкрса у Софији се не разликује од оне у Лесковцу. Увече идемо у цркву. У поноћ палимо свећу и пожелимо једни другима здравље и срећу. У недељу ујутру се сви поздрављамо васкршњим поздравом ’Христос васкрсе’. Постављамо сто, стављамо упаљене свеће у разне украсе са салветама, правимо ускршње салате... и чекамо госте. Кад се саберемо, сви једни другима честитамо празник, куцамо се јајима и проверимо јаје чуваркућу од прошле године. Прошлог пролећа, када сам га исекао, изгледало је као да је тек скувано – а то је био знак да ће нам година бити здрава и плодна”, каже Далибор.

Он прича и о васкршњој трпези. Према мајстору Дацију, више је заједничког него разлика када је реч о јелима која се у Бугарској и Србији припремају за овај празник.

„И у Србији и у Бугарској спремамо доста јела која су турског порекла. Али се разликујемо у употреби зачина. У Бугарској се месу и млевеном месу додаје много више зачина из оријенталне кухиње, као што су ким, чубар и други. У Србији се месо зачињава природније, најчешће само сољу и бибером. Занимљиво је да Срби не користе шарену со, иако је веома воле сви који посете Бугарску. Значајна разлика је у томе што ми припремамо доста сувог меса, док Срби имају димљено. Српске кобасице су само са сољу, црним бибером, црвеном паприком, белим луком, понекад алевом паприком, али мало-помало”, објашњава овај кувар.

Срби који живе овде најчешће за Васкрс одлазе у Саборну цркву Света недеља у Софији како би целивали мошти Светог краља Милутина. У октобру ове године навршавају се 702 године од упокојења Светог краља Милутина (1253–1321). Он данас привлачи православне из целог света који долазе у софијску цркву како би се поклонили светитељу. Некада се црква у којој су његове мошти звала Црква Светог краља. Како кажу свештеници ове цркве, молитва српком владару даје исцељење свим људима који му с вером приступају.

Сваке године на дан Велике Госпојине, другог храмовног празника, свештеници Свете недеље отварају саркофаг и мењају светитељску кошуљу. Затим му облаче одело везено златним концем са пет милиона тачака. Кошуља која је била на светим моштима годину дана сече се на комаде и дели болеснима, инвалидима и верницима на здравље и исцељење. Године 2021, када се обележавало 700 година од упокојења Светог Стефана Милутина, света риза је поклоњена представницима манастира Успења Пресвете Богородице у Грачаници на Косову. Године 2006. Синод Бугарске православне цркве и бугарски верници су Српској православној цркви поклонили део светих моштију у знак јединства и духовног братства.

У селу Бачеву за време ускршњих празника долази велики број туриста из земље и иностранства. Већина гостију која овде долази одмара се у најпознатијем скијалишту у Бугарској, Банском. У насеље долазе да јашу елитне коње. Сваког дана има људи који желе да се попну на четвороношце и да се са њима тркају по планини Рила. Највише их има на сам Васкрс.

„Удаљени смо само пет километара од Банског. Све више туриста из Србије, Северне Македоније и Румуније жели да јаше коње у шуми и они редовно долазе овде”, кажу за „Политику” запослени у три коњичке базе у Бачеву. Неки туристи додатно плаћају да би се обукли као бугарски револуционари или да би постали каубоји.

У селу Бања, у близини прелепог града Разлог, биће дочекани гости из Србије и Грчке. Своје традиције ће им представити на Васкрс у Старом римском купатилу. Ово је једино насељено место у Бугарској где се Васкрс слави четири дана.

„Госте из балканских земаља највише занима локална традиција. На селу их чувају, поштују и труде се да их пренесу онако како их осећају, јер долазе из срца и душе. На почетку, када је село почело да се популаризују, странци су били нешто ново и атракција, сада их прихватамо као део свакодневног живота”, каже за „Политику” општинска службеница Надежда Кехаjова.

Шесту годину заредом српска породица из Ниша за Васкрс посећује село Бања. „Свиђа им се што је у бугарским традицијама нагласак на породици. Марко и Наталиjа поштују традицију и фолклор, у који су се и сами заљубили годинама пре него што су дошли у Бугарску”, кажу за „Политику” у локалном туристичком центру. Они фарбаjу јаја, а за гозбе на трпези им помажу старије жене из села.

„Туристи су веома заинтересовани да сами направе козунак, баницу и лепиње од сира. Сами фарбају јаја и увек почињу црвеном бојом. Такође прате бугарску и српску традицију за Васкрс. Имамо веома познату игру у којој деца траже скривена јаја. Стављамо их свуда, а сва деца и туристи у селу морају да их пронађу. Оно што је најлепше у балканским традицијама јесте да се на празнике свака породица окупља да заједно слави”, кажу људи из Бање.