Нема кризе публике

Југословенско драмско позориште ће и у новој сезони, судећи по амбицијама управе, наставити да изненађује своју публику оригиналним сценским рукописима. На сцени „Љуба Тадић” биће изведен Волтеров „Кандид” у адаптацији и режији македонског редитеља Александра Поповског, апробе почињу средином септембра.Оно што је већ сада извесно, јесте да ће Никола Ђуричко тумачити Кандида, за друге улоге још све није договорено. Ово је прва званична сарадња ЈДП-а са Александром Поповским.

Горчин Стојановић, уметнички директор ЈДП-а, обавестио нас је да ће на сцени Театра „Бојан Ступица” ускоро почети пробенеобичног, ретко извођеног Музиловог комада „Сањари” који ће радити Милош Лолић.

– То је један од наших дугова према тврдњи да је Југословенско драмско позориште чедо модерне. Тако смо играли Кафку, тако ћемо вероватно, када се стекну услови играти и Џојса, можда Пруста, дакле те велике очеве модерне који су се спорадично бавили театром, или се нису бавили театром, али су театрални на овај или онај начин. Или су напросто у томе што се зове пост драмским позориштем постали прихватљиви позоришту које више није само испољавање два лица у сукобу са много текста, негоје и нешто друго. Јан Кот има дивну реченицу: „Позориште има обавезу према класици, према савременим комадима и према самом себи”. На одређени начин, ми испуњавамо ту обавезу, ове прве две редовно, сада смо почели да испуњавамо и ту обавезу према себи, и према ономе што је дух ЈДП-а од оснивања, каже Стојановић.

Наредну сезону у ЈДП-у обележиће долазак страних редитеља. Међу њима је Румун Александру Дарије, један од ученика Ђорђа Стрелера, редитељ какав у овом тренутку недостаје репертоару ЈДП-а.Александру Дарије ће радитикласични комад, односно „Расправе” Пјера Маривоа.

– Поклопило се да је Дарије редитељ у најбољој снази, има 45-46 година, и уметникје чије име није потрошено. Румунски театар је у великој експанзији,што је тренутно најзанимљивија европска позоришна чињеница. Оно што Дарије ради у таквим класичним комадима јесте да проналази оно савремено у њима, у смислу – оно што је рат полова, мушко-женски односи, што је основа савремене драматургије. Све то постоји код Маривоа, алиДарије то ослобађа не гушећи савременошћу, наглашава наш саговорник.

Следећи значајан редитељ јесте Тамаш Ашер који је у Београду гостовао неколико пута, последњи пут са представом „Иванов” у извођењу театра „Катона Јожеф” из Будимпеште.

– Ашер ради Чехова када за то има разлога. Провели смо два пријатна дана са њим у Београду и договорили се да ради класични наслов. Све упућује на „Ујка Вању”, али није нужно да буде тако, можда уопште не буде руска класика. Ми, наравно имамо такозвана вребања, ако се догоди неки савремени домаћи комад, онда то зауставља продукцију и прави други распоред. У овом тренутку немамо најаву да ће се тако нешто десити,и да се очекује да ће неко да ради неко значајно дело. Некe од наших такозваних сталних редитеља –Мијач, Унковски, Савин – „посудили смо” Народном позоришту. Надам се да ће се вратити у неоштећеном стању, каже Стојановић.

На сцени „Студио” Стојановић најављује бизаран, актуелан комад „Ругоба”, Маријуса фон Мајенбурга у режији Марије Крстић. Редитељи који су до сада радили на сценама „Ступица” и „Студио” наставиће да режирају. Ана Ђорђевић би требало да поставиЛазаревићеву„Швабицу”, ту је и Љубиша Матић. Радиће и Никола Завишић, Марко Манојловић и други млади уметници.  

– Репертоар Југословенског драмског позоришта почива на четири стуба и две кључне речи. Четири стуба су: класични домаћи комади на начин који до сада није виђен, или комади који су откривени, који су заборављени, као „Тако је морало бити”. Други стуб сукласични страникомади који нису до сада играни, такав је својевремено био „Пер Гинт”, „Буђење пролећа”, до „Лулу” или „Псећег валцера”. Затим комади који се увек могу играти када се за то стекну услови, какав је „Хамлет”, или „Тартиф”, али је захтев да ти комади буду урађени на свеж начин, да кажу нешто ново или бар покушају нешто ново да кажу. Потомкомади који су увек ту негде, али су било лењошћу духа, било књижевно-административним мерама, сврстани у мање вредне. Такав је, рецимо, случај са „Млетачким трговцем”. Следећи стуб је домаћа савремена драма, и то је наравно, први стуб кад се деси. На одређени начин бије нас глас да производимо ауторе, можда ћемо произвести неког новог, можда ће нам се неко од ветерана вратити. Ко не би волео да има нов комад, рецимо Љубе Симовића, на репертоару. Ко зна, можда се деси. Не најављујем, само се надам. И четврти стуб су савремени страни комади који су на овај или онај начин везани за театар „Бојан Ступица”. Ту смо покрилиготово све оно што је европска драматургија последњих година, објашњава Стојановић.

Две кључне речи везане за ЈДП, закључује наш саговорник, су ексклузивности изврсност. Ми радимо оно што други из било којих разлога не раде, не умеју, не смеју, не усуђују се, или сматрају да им то не треба. Друга кључна реч је начело изврсности или одличности. Покушавамо да најбољи раде на најбољи начин најбољу ствар. То је мождаспортска терминологија, али ми се чини прикладном. Не кажем да нам то успева, али то су наше намере, наша хтења, то је наш захтев према самима себи. Не правимо репертоарске представе да бисмо покрили репертоарске рупе, да бисмо задовољили било какве наметнуте принципе. Исто тако не правимо забавник од седам до 77 година, ми се бавимо позориштем које је увек чулно, а ретко када није и интелектуално. Ако позориште није јединство чулног и интелектуалног, онда je сакато. Можда нам на репертоару недостаје мало више забаве, али наша публика се очигледно добро забавља у представама које се могу сврстати у тешку категорију. Немамо кризу публике.