Мало је – велико

Министар омладине и спорта Снежана Самарџић-Марковић сматра да српски спорт има још много простора за напредак и да ће му држава значајно помоћи да напредује.

– Нисмо желели да неке ствари мењамо уочи Олимпијских игара, да не бисмо пореметили припреме, али сада, после Пекинга, хоћемо да мењамо много тога – рекла је Снежана Самарџић-Марковић. – Пре свега да кажем шта смо урадили од маја прошле године. Довршили смо закон о спорту који је прошао кроз јавну расправу и владину процедуру и у новембру смо га послали у скупштину. Требало је да буде пролетос на редовном заседању, али због политичке ситуације, ту мислим пре свега на ситуацију на Косову, он није могао да буде приоритет. Нова влада ће га вратити у процедуру. У овој, олимпијској години из државног буџета издвојено је за спорт 25 одсто више него прошле године. Рачунајући прошлу и ову годину, Министарство омладине и спорта је Олимпијском комитету Србије уплатило 250 милиона динара, што је нешто више од три милиона евра. Независно од Игара, редовно улажемо у спорт. Рецимо, стипендирамо наше таленте и редовно финансирамо све спортске савезе. Прошле године обновљено је и изграђено 60 терена и 11 спортских хала. У акцији „Спорт за све, опрема за све”, основним школама широм Србије поделили смо спортску опрему у вредности од 71 милион динара. Та акција ће ускоро бити настављена. Ревитализујемо Републички завод за спорт: много смо уложили у обнављање зграда, кадровски смо ојачали завод и купили бројне справе за медицинска испитивања. Такође, довршили смо Стратегију развоја спорта. Радили смо је десетак месеци. Обично се стратегије раде две године, али ми смо покушали да је завршимо што брже и са што ширим консултацијама. То је четворогодишња стратегија развоја и очекујем да ће до краја септембра бити усвојена на седници владе.

Самарџић-Марковић је рекла да Дирекција за имовину „треба да процени стање да бисмо знали шта је то држава улагала у претходних 50-60 година”:

– Стратешка одлука је да се Закон о спорту и Закон о приватизацији у спорту раздвоје, зато што је Закон о спорту системски закон, а Закон о приватизацији у спорту је „лекс специјалис”. Такође, то је веома комплексна материја. Тренутно, савези и клубови имају статус невладиних организација, а фактички је немогуће приватизовати невладину организацију. Средином септембра би требало први пут да се састане Радна група која ће транспарентно радити на изради Закона о приватизацији у спорту.

Што се тиче Стратегије развоја српског спорта, истиче:

– Кренули смо од принципа да грађани кроз буџет Републике Србије улажу у свој спорт. Ова стратегија има три приоритета. Први приоритет су деца. Без деце у спорту нема ни будућности врхунског спорта ни здравља. Мислим да би грађани Србије желели да се инвестира у њихову децу. Редовно бављење спортом може заштитити децу од гојазности, од неправилног развоја, од утицаја улице. Зато смо и покренули акцију „Спорт за све, опрема за све”. Важно је обновити и универзитетски спорт, јер је он карика између школског и врхунског спорта, а и да не говорим о утицају на здравље. Други приоритет су објекти. Објекти су у веома лошем стању, а неки су и нефункционални. Политика Министарства јесте „Мало је лепо”. Идеја је да направимо много малих објеката, а не мали број великих. Тако ће што више грађана имати могућност да се бави спортом, а мале објекте је лакше одржавати него велике. Министарство је већ расписало тендер за идејно решење 10 монтажних хала које ћемо распоредити по Србији и које ће преко дана бити на располагању школском спорту, а увече клупском спорту. Трећи приоритет је врхунски спорт. Од тренутка када су се завршиле Олимпијске игре почиње нови циклус и ми почињемо припреме за Лондон 2012. Тражили смо од ОКС-а да нам достави писмену анализу Олимпијских игара, с предлозима мера које би требало да се предузму да би спортисти спремно дочекали Лондон 2012.

На питање шта су највеће кочнице српског спорта и где су највеће резерве за његов напредак, Марковић-Самарџић је одговорила:

– Највећа кочница је био тежак период кроз који је држава пролазила. Спорт не може да буде бољи од државе, мада у једном тренутку јесте био бољи од ње. Проблеми су били и недостатак системске бриге државе и недовољна организованост. Крајем ове недеље или почетком наредне расписаћемо први конкурс за програмско финансирање спорта. До сада је Спортски савез Србије предлагао и категоризацију и програме за финансирање спорта, а сада планирамо да Министарство распише конкурс за програме и да онда једна независна комисија, сачињена од спортских радника, одлучује ко ће добијати средства. Стручност је такође проблем. Потребно нам је више стручњака у спорту, и то се може променити улагањем у образовање, као и ангажовањем страних стручњака.