Домановић би био жестоки антиглобалиста

Награђивани афористичар Драган Огњановић (1972), директор Народне библиотеке „Раде Драинац” у Прoкупљу, за антологију афоризама „Године заплета” 2022. године добио је награду „Радоје Домановић” Удружења  књижевника Србије. Овом наградом  УКС је „Године заплета”  овенчао „као најбољу  антологију сатире насталу у доба короне”. О сатири, сатиричном афоризму и настанку антологије разговарали смо са Драганом Огњановићем.

Први пут сте себи као књижевни стваралац полифоног гласа – афористичар,  песник и прозаиста – аутор  и уредник више књига, задали  задатак антологичара.  Зашто баш антологија  афоризама,  а не нека тематска песничка или прозна антологија?

За антологију сатиричног афоризма сам се одлучио јер најбоље познајем сатиру, и зато што сам и сам, као афористичар, био учесник тог великог сатиричарског покрета који је желео промену друштвене парадигме и коначно враћање Србије својим коренима и раскид са социјализмом и марксистичком идеологијом.

Да ли и због тога што је живот у афоризмима сведен на суштину његовог  тренутног  негатива?

Афоризам као најкраћа књижевна форма покушава да ухвати мане друштва,  а да при томе буде од користи. Ваше поређење са негативом је умесно, јер као што је на негативу слика извитоперена,  а када се филм осветли – добијамо праву слику, позитив,  тако и афоризам ствара негатив, а својим дејством,  расветљењем проблема,  настоји да људе врати врлинама  и моралној чистоти.

Сатира,  у свим формама, па и у афористичкој,  људским манама, нарочито  моћника, сатире  већ сатрти  живот већине,  зарад другачијег, бољег и  праведнијег живота?

Сатира по типологији припада миту зиме и демонској инспирацији, дакле, сатира исходи из тамне стране човекове личности, али покушава да таму преобрати у светлост. Управо су моћници најподложнији посрнућу, јер су изазови,  које нечастиви пред њих поставља, највећи. С друге стране, моћници највише утичу на живот нормалног, обичног света и највише га загорчавају. Политичари који немају мана су ретки, али када код њих победи светлост као принцип и правда,  они бивају блиски месијама и доносе свом народу добробит и живот достојан човека и без помоћи сатире и афоризама.

За  „Године заплета” добили сте Домановићеву награду УКС-а. Да је Радоје  Домановић живео у  вашим  и нашим годинама заплета да ли би уместо „Данге” „Вође”, „Краљевића Марка”.... радије писао афоризме?

Афоризам као књижевни жанр није био нарочито популаран нити практикован у Срба почетком 20. века. У том периоду су се сатиричари највише изражавали кроз прозу, драмску књижевност и поезију. Тако да су у једном тренутку као савременици крајем 19. и на самом почетку 20. века стварали ненадмашни Радоје Домановић, Бранислав Нушић и Јован Јовановић Змај.

Афоризам у српској књижевности стиче велику популарност од краја шездесетих година прошлог века па све негде до почетка новог 21. века. Не знам да ли би Домановић писао афоризме. Вероватно би се окушао, али његове алегорије су прешироке за афоризам, тако да верујем да би и у данашње доба писао прозу.

Или, да је данас  Домановић, као Краљевић Марко по други пут међу Србима,  о чему би највише писао, или би, горко шеретски  само објавио репринт већ написаних прича?

И Домановића би као и Марка задесила иста судбина. Они који га призивају и на њега се позивају не би волели да се врати. Шта би тек он дочекао, да опет по трећи пут мора да шаље Марка на Косово. Турци су данас у Србији добродошли и мањи су непријатељи од неких хришћанских земаља, што ни Марко ни Радоје не би разумели, као ни катастрофу Првог и Другог светског ратa, Јасеновца и НАТО агресију на Србију. Домановић је разумео нешто што је касније уочио и Арчибалд Рајс - да су Срби сами себи највећи непријатељи. Да се врати Домановић би вероватно мање писао о Србији али би вероватно био жестоки антиглобалиста.

Нушића и Стерију не помињемо, јер они на позоришној или филмској сцени  живе заједно са нама наш данашњи живот?

Генијалност Стерије и Нушића је несумњива. Њихове комедије које често прелазе ту границу између хумора и сатире ванвременске су; изнова и изнова пуне позоришне сале и проналазе пут до нових генерација.

И сами се бавите писањем афоризама, учествовали сте на многим  манифестацијама посвећиним овој врсти књижевног стваралаштва, добијали награде. Како бисте као афористичар најкраће дефинисали афоризам?

Афоризам је на почецима имао намеру да саветује или најсажетије искаже неку филозофску мисао. Савремени афоризам непосредно се ослања на афористичарско филозофирање,  временом се издвојио сатирични афоризам који се од осталих врста афоризама разликује по томе што је акценат са етичког пребачен на политичко. Афоризам је игра речи у којој најважнију улогу имају значењски обрти. Заправо, игра речи са озбиљном намером.

Колико је рад на антологији афоризама био за вас читалачко задoвољство, а колико истраживачки рад? Којим „путоказима” сте се руководили при избору аутора пролазећи кроз географски и временски простор који сте сами  омеђили на период од 1989. године  до 5. октобра 1999?

У раду на антологији „Године заплета” просто су у некаквој симбиози, неодвојиви једно од другог, били читалачко задовољство и истраживачки рад. Да би се то читалачко задовољство осетило претходило је озбиљно истраживање и састављање регистра аутора и дела који испуњавају временски и географски оквир који сам изабрао. Нисам се везивао за ауторе већ за афоризме, те у том смислу ово није антологија аутора већ антологија најбољих афоризама. Отуд су се у антологији нашли многи аутори за које ни ја сам нисам знао да постоје све док нисам почео истраживања. Географски посматрано заступљени су српски аутори ма где да су живели (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Република Српска или дијаспора).