Domanović bi bio žestoki antiglobalista

Nagrađivani aforističar Dragan Ognjanović (1972), direktor Narodne biblioteke „Rade Drainac” u Prokuplju, za antologiju aforizama „Godine zapleta” 2022. godine dobio je nagradu „Radoje Domanović” Udruženja  književnika Srbije. Ovom nagradom  UKS je „Godine zapleta”  ovenčao „kao najbolju  antologiju satire nastalu u doba korone”. O satiri, satiričnom aforizmu i nastanku antologije razgovarali smo sa Draganom Ognjanovićem.

Prvi put ste sebi kao književni stvaralac polifonog glasa – aforističar,  pesnik i prozaista – autor  i urednik više knjiga, zadali  zadatak antologičara.  Zašto baš antologija  aforizama,  a ne neka tematska pesnička ili prozna antologija?

Za antologiju satiričnog aforizma sam se odlučio jer najbolje poznajem satiru, i zato što sam i sam, kao aforističar, bio učesnik tog velikog satiričarskog pokreta koji je želeo promenu društvene paradigme i konačno vraćanje Srbije svojim korenima i raskid sa socijalizmom i marksističkom ideologijom.

Da li i zbog toga što je život u aforizmima sveden na suštinu njegovog  trenutnog  negativa?

Aforizam kao najkraća književna forma pokušava da uhvati mane društva,  a da pri tome bude od koristi. Vaše poređenje sa negativom je umesno, jer kao što je na negativu slika izvitoperena,  a kada se film osvetli – dobijamo pravu sliku, pozitiv,  tako i aforizam stvara negativ, a svojim dejstvom,  rasvetljenjem problema,  nastoji da ljude vrati vrlinama  i moralnoj čistoti.

Satira,  u svim formama, pa i u aforističkoj,  ljudskim manama, naročito  moćnika, satire  već satrti  život većine,  zarad drugačijeg, boljeg i  pravednijeg života?

Satira po tipologiji pripada mitu zime i demonskoj inspiraciji, dakle, satira ishodi iz tamne strane čovekove ličnosti, ali pokušava da tamu preobrati u svetlost. Upravo su moćnici najpodložniji posrnuću, jer su izazovi,  koje nečastivi pred njih postavlja, najveći. S druge strane, moćnici najviše utiču na život normalnog, običnog sveta i najviše ga zagorčavaju. Političari koji nemaju mana su retki, ali kada kod njih pobedi svetlost kao princip i pravda,  oni bivaju bliski mesijama i donose svom narodu dobrobit i život dostojan čoveka i bez pomoći satire i aforizama.

Za  „Godine zapleta” dobili ste Domanovićevu nagradu UKS-a. Da je Radoje  Domanović živeo u  vašim  i našim godinama zapleta da li bi umesto „Dange” „Vođe”, „Kraljevića Marka”.... radije pisao aforizme?

Aforizam kao književni žanr nije bio naročito popularan niti praktikovan u Srba početkom 20. veka. U tom periodu su se satiričari najviše izražavali kroz prozu, dramsku književnost i poeziju. Tako da su u jednom trenutku kao savremenici krajem 19. i na samom početku 20. veka stvarali nenadmašni Radoje Domanović, Branislav Nušić i Jovan Jovanović Zmaj.

Aforizam u srpskoj književnosti stiče veliku popularnost od kraja šezdesetih godina prošlog veka pa sve negde do početka novog 21. veka. Ne znam da li bi Domanović pisao aforizme. Verovatno bi se okušao, ali njegove alegorije su preširoke za aforizam, tako da verujem da bi i u današnje doba pisao prozu.

Ili, da je danas  Domanović, kao Kraljević Marko po drugi put među Srbima,  o čemu bi najviše pisao, ili bi, gorko šeretski  samo objavio reprint već napisanih priča?

I Domanovića bi kao i Marka zadesila ista sudbina. Oni koji ga prizivaju i na njega se pozivaju ne bi voleli da se vrati. Šta bi tek on dočekao, da opet po treći put mora da šalje Marka na Kosovo. Turci su danas u Srbiji dobrodošli i manji su neprijatelji od nekih hrišćanskih zemalja, što ni Marko ni Radoje ne bi razumeli, kao ni katastrofu Prvog i Drugog svetskog rata, Jasenovca i NATO agresiju na Srbiju. Domanović je razumeo nešto što je kasnije uočio i Arčibald Rajs - da su Srbi sami sebi najveći neprijatelji. Da se vrati Domanović bi verovatno manje pisao o Srbiji ali bi verovatno bio žestoki antiglobalista.

Nušića i Steriju ne pominjemo, jer oni na pozorišnoj ili filmskoj sceni  žive zajedno sa nama naš današnji život?

Genijalnost Sterije i Nušića je nesumnjiva. Njihove komedije koje često prelaze tu granicu između humora i satire vanvremenske su; iznova i iznova pune pozorišne sale i pronalaze put do novih generacija.

I sami se bavite pisanjem aforizama, učestvovali ste na mnogim  manifestacijama posvećinim ovoj vrsti književnog stvaralaštva, dobijali nagrade. Kako biste kao aforističar najkraće definisali aforizam?

Aforizam je na počecima imao nameru da savetuje ili najsažetije iskaže neku filozofsku misao. Savremeni aforizam neposredno se oslanja na aforističarsko filozofiranje,  vremenom se izdvojio satirični aforizam koji se od ostalih vrsta aforizama razlikuje po tome što je akcenat sa etičkog prebačen na političko. Aforizam je igra reči u kojoj najvažniju ulogu imaju značenjski obrti. Zapravo, igra reči sa ozbiljnom namerom.

Koliko je rad na antologiji aforizama bio za vas čitalačko zadovoljstvo, a koliko istraživački rad? Kojim „putokazima” ste se rukovodili pri izboru autora prolazeći kroz geografski i vremenski prostor koji ste sami  omeđili na period od 1989. godine  do 5. oktobra 1999?

U radu na antologiji „Godine zapleta” prosto su u nekakvoj simbiozi, neodvojivi jedno od drugog, bili čitalačko zadovoljstvo i istraživački rad. Da bi se to čitalačko zadovoljstvo osetilo prethodilo je ozbiljno istraživanje i sastavljanje registra autora i dela koji ispunjavaju vremenski i geografski okvir koji sam izabrao. Nisam se vezivao za autore već za aforizme, te u tom smislu ovo nije antologija autora već antologija najboljih aforizama. Otud su se u antologiji našli mnogi autori za koje ni ja sam nisam znao da postoje sve dok nisam počeo istraživanja. Geografski posmatrano zastupljeni su srpski autori ma gde da su živeli (Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Republika Srpska ili dijaspora).