У сусрет новом времену

Свет пролази кроз глобалну трансформацију: радикалну прерасподелу моћи, те темељну промену геополитичких односа. То је изненађење за цивилизацију која је колико до јуче чврсто веровала у своју супериорност, како политичких, тако и културних и економских модела.

Прелаз из једнополарности у мултиполарност говори о кризи западног модела живљења и немогућности да то буде образац за све.

Америка по сваку цену жели да задржи монопол, а Русија отворено показује свету да је време монополарности заувек прошло. Сукоб у Украјини из темеља је протресао свет. То је рат Америке, западних земаља и НАТО-а против Русије на територији Украјине (за сада).

Куда даље и како ће се успоставити свет будућности? Које су последице свега овога на српску нацију? Да ли ће евентуални излазак Руса на Дунав ослабити притисак на нашу нацију?

Може ли 21. век бити век наших интеграција и спајања, премошћавања свих наметнутих подела? Треба веровати да брозовско-бадинтеровске границе нису Свето писмо и као такве немају печат вечности.

За Србе и њихове земље, данас историјски и животно угрожене, готово уроњене у строго контролисаном простору (изложене разним притисцима, уценама и насиљу) можда је прилика, спознавајући те мотиве и механизме деловања Запада, да пронађу пут заједничког спасоносног отпора и тако хомогенизују нацију у борби за свој културни и духовни простор и тако сачувају свој идентитет. Тим више ако знамо да се данас форсира флуидност и релативност идентитета, не само националног, верског, културног, него и родног. Нови светски поредак под окриљем идеологије људских права и са хегемоном Америком спрема крсташки рат на Русију.

Живимо у времену историјски потрошене униполарности и мултиполаризма. Болна су искуства многих држава где је имплементација слободе, демократије и људских права изведена на суров недемократски начин – кршећи све норме међународног права.

Напросто, примена дуплих стандарда постала је у глобализму арома времена. Срби су скупо платили и плаћају примену дуплих стандарда (све што важи за друге не важи за Србе).

За Запад, право је процес, који данас ваља а сутра застарева – и то смо напокон схватили. Са максимом: све што је моје – моје је, а о свему што је твоје може се преговарати. Овим је Америка и њена дубока држава урушила правну цивилизацију (ударила је на својину). У свету у којем речи губе значење, стара кинеска мудрост каже да народи губе државу.

Нови налет притисака са Запада вођен је жељом да се што пре заврше недовршени послови на Балкану (Косово ван Србије, Република Српска у централизованој БиХ). Потреба да се обуздају „мали Руси” (у Србији, Српској и Црној Гори) док не дођу „велики Руси” у овај регион постала је императив.

Сатанизујући Србе у континуитету више од три деценије, рачунајући да је ово после хашких пресуда прави тренутак за додатне уцене и ултиматуме, јер они сада немају кредибилитет да било шта траже и остварују.

За наше усрећитеље са Запада, Срби, српска црква и малигни утицај Русије су главна претња миру у региону и као такве треба их на време обуздати. Посебно је опасна брига Србије за положај Срба у суседним државама. Страх од српског света поприма елементе заразне епидемије.

Највећа сила на свету која нам је разградила државну границу (окупирала део територије) са својим савезницима, жели поново да нам запречи будућност. Европска унија у процесу евроинтеграција стабилизује постконфликтну ситуацију на Балкану. Заправо, политичку мапу Балкана, насталу као резултат ратова деведесетих година, жели да учини трајном.

Нација, разапета између скривеног зова Европске уније (за чију музику нема довољно слуха) , ослоњена на историјски инстинкт емотивних веза са вечним савезником Русијом, иде нестабилним кораком у сусрет новом времену.

За наш опстанак битно је одржавање духовног јединства у демократској држави будућности. Тако би се истопили (нестали) сви наши политички и културни сепаратизми и регионализми, који су и данас највећа препрека интеграцији, а истовремено у рукама непријатеља националног јединства, моћно оружје за сваку врсту подела и дезинтеграција.

Кључно питање: како изнова остварити духовно и политичко јединство у новим, од стране НАТО-а и Америке наметнутим границама? Оно што је извесно, треба неговати идеју јединствене српске националне државе и свој духовни живот будућности органски везати за њу. Можда је ово прилика да у времену светско-историјског прекомпоновања света, проверимо валидност Хегелове мисли из 1802. године: „Култура једног народа треба да се развија и оствари у његовој држави.”

Као што је слабо и поцепано српство предуслов за доминацију Запада на Балкану, тако је интеграција за Србе предуслов њиховог опстанка. То треба урадити у демократској клими и парламентарном поретку, јер право на самоопредељење историјски није потрошено. Не би се смела занемаривати чињеница да већина Срба српски национални интерес види и осећа сада и одувек као интерес српског народа у целини, на свим просторима које данас насељава.

Та историјска свест о националном јединству и косовски завет у битној мери одређују наредне кораке обнове.

Уједињење Срба без обзира на државни оквир у којем живе је процес који води до политичког јединства заснованог на духовним вредностима (језик, писмо, историја, култура, традиција), а после ће све ићи својим путем.

Професор универзитета